О првим почецима рада Пододбора Црвеног крста у Рачанском крају нема много писаних података. Ипак, може се поуздано тврдити да је хуманитарних активности одувек било, да су људи нашег поднебља помагали једни другима у невољи. Свакако да је и знатно раније од првих деловања Пододбора Црвеног крста у Рачанском крају било људи оданих идејама Анри Динана, који су осећали потребу да лече душу добрим делима.
Једна од првих активисткиња Црвеног крста из бајинобаштанског краја, за коју се поуздано зна, била је Мара Микић. Од њених данашњих потомака сазнајемо да је била супруга Ђорђа – Ђоке Микића, ковача, пореклом из Црвице. Према подацима са надгробног споменика у Лугу, Мара је рођена 1844. године. Имала је 32 године када је основано Српско друштво Црвеног крста, па је сасвим могуће да је недуго после тога била укључена у рад ове организације, иако, вероватно, у Рачанском срезу још није био званично формиран Пододбор Црвеног крста. На споменику, јасним читљивим словима, пише: „Мара, супруга Микића ковача дугогод. председ. жен. подр. чл. Др. Црв. крста поживи 88 година а умре 7. фебруара 1932. г. Спомен подигоше благодарне кћери Смиља, Божана, Станојка и Георгина“. Ипак, из наведеног записа није сасвим јасно шта значи податак „дуго год. председ. жен. подр.“ Да ли би то могло да значи да је Мара Микић била дугогодишња председница неке „женске подружнице“? Да ли је у питању нека хуманитарна организација из које је проистекао њен каснији рад у Црвеном крсту? Да је била члан Црвеног крста, то је сасвим сигурно, а то и пише на споменику.
Потомци Маре Микић и данас живе у Бајиној Башти. Доскора је у животу био и Милутин Савић, унук Марине кћерке Божане, удате за Драгутина Савића. Милутин се својевремено сећао да су његови преци причали да је Марин муж Ђорђе Микић био један од најугледнијих Бајинобаштана из времена када је старо Пљесково све више добијало ново име – Бајина Башта. Све до 1908. године Србија је живела у релативном миру. Друштво Црвеног крста Србије је деловало са позиције хуманости и ширења здравствене културе становништва. Велику улогу у здравственом просвећивању одиграли су лекари, мада их није било много, потом свештеници и учитељи, који су били главни носиоци идеја Црвеног крста. Власт је била наклоњена ширењу ове организације, нарочито због њеног великог угледа у народу. Свакако да је тако било и у Рачанском срезу. После анексије Босне, 1908. године, Србија се нашла поново у ратној опасности. Управо тада се јавила потреба да Друштво Црвеног крста реагује, па је дошло до оснивања нових пододбора, којих је, према неким подацима, тада већ било око 500, а чланство организације се стално увећавало. Нема поузданих података о томе да ли је тада основан и Пододбор у Бајиној Башти. Сасвим сигурно се, међутим, може тврдити да су активисти хуманитарних организација своју ангажованост и несебично пожртвовање посебно испољавали у време ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године. Пододбор Црвеног крста у Бајиној Башти, према неким незваничним подацима, могао је бити основан некако у предвечерје Балканских ратова, па се зато 1911. година узима као почетак његовог рада.
У тим судбоносним годинама по српски народ, у време Балканских ратова а поготово у Првом светском рату, погинуло је, умрло и нестало 2.385 лица са подручја Рачанског среза. Највише их је било из Заовина – 202, из Бачеваца и Стрмова 190, из Растишта и Јагоштице 165, из Зарожја 141, из Својдруга 139, из Јакља 106, из Раче 106, из Љештанског 93, из Бајине Баште 127. Према неким подацима пегави тифус је у Србији однео преко 160 хиљада жртава, међу њима и око 30 хиљада војника и старешина, чиме је добар део српске војске избачен из борбеног строја. У октобру 1914. године, а нарочито у првој половини 1915. године, када је харала епидемија пегавог тифуса, у Србију је стигло око 300 медицинских мисија. У одбрани наше земље оне су имале не само хуманитарни већ и велики војно-политички значај.
Овде је свакако важно рећи да је у тим тешким данима ступила на сцену и племенита мисија шкотских лекара и болничарки на челу са др Елзе Инглис и Евелином Хаверфилд. Оне су поставиле себи за циљ да помогну једном народу у невољи, да негује и лечи болеснике и рањенике. Српски војници и сељаци су са дивљењем посматрали како ове племените жене постављају летеће болнице за помоћ рањенима и болеснима. Посебно место у историји Рачанског краја заузима Евелина Хаверфилд. О њеној хуманитарној мисији се већ доста зна, а Бајинобаштани никада нису заборавили шта је за њих учинила ова племенита Шкотланђанка. Тако је Дом здравља, који је свечано отворен у Лугу 1930. године, добио њено име. У холу Дома здравља „Евелина Хаверфилд“ постављена је мермерна плоча са натписом: „У спомен племените Евелине која даде живот за добро и напредак нашег народа…“. Евелина је после рата одликована највећим српским признањима – Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима.
О. Додић
