Као у стара добра времена, 30.августа 2025. године у 20 часова, реновирана Сала биоскопа „Влаја“ у Бајиној Башти била је пуна ,што се каже, као шибица. Петнаестак минута раније није било слободног места за седење. Други, који су потом пристигли, добили су помоћне столица,али већина је морала престојати цео ток промоције књиге „Ћуприја на реци Колорадо“ Бајинобаштанина Радована Кремића.
У неуобичајеној краткој белешци о аутору пише да је рођен 1969. године у Бајиној Башти, да је отац двоје деце, да живи и ради на релацији Београд. родни град И ни слова више. Лично мислим да се ту могла наћи још која реченица. Ипак, повиноваћу се оној анегдотици Заовљанца Васе Ђурића насталој кад је назвао општинско руководство у моменту кад је дошло на идеју да прода школску зграду у Заовинама Васо одговорном у општини рече да он мисли да то не треба чинити. Одговорном то не би по вољи па саопшти Васи да нема шта да мисли да се он пита. Довитљиви Васо не помири се са том констатацијом па заобилазним путем, преко једне особе од лозе Ђурића, помрси рачуне одговорном и заустави га у намери. Дакле, шта ја имам да мислим ,Радован се пита.
На биоскопској бини уз Радована било је неколико његових пријатеља и пријатељица. Свако на свој начин допринео је да му промоција књижевног првенца протекне у сјајној атмосфери која ће сигурно oстати у сећању свих присутних. Наташа Минић и Ана Глишић побрале су аплаузе, читајући одломке из књиге али и Радованов другар из Јагоштице Милош Стевановић, горштачка људескара, која ,по завршетку промоције, рече да му је много жао што није понео литрењачу крушковаче печену од јагоштичких крушака дивљака па да он и Радован ,ту на позорници ,онако по старински, с времена на време из флаше мало поквасе грла. Рече Милош да је годинама слушао Радованову причу како пише књигу па је очекивао да она има на хиљаде страна уместо само 215. Још већи аплауз добио је за малу причу о дружењу са Радовановим оцем Слободаном који је у свакој прилици ,кад би се спомињало синовљево име, имао обичај да каже: „ Добар је мој Рашо“. О књизи „Ћуприја на реци Колорадо“ Наташа Минић је рекла:
-То је истинита прича о великој љубави између Оливере и Радована која би трајала читаву вечност да их смрт није раздвојила. Уместо туговања , настављена је слава животу, прича о свим искушењима и недаћама кроз које су заједно пролазили у борби за голи живот и када је нестајала последња нада. Свака реченица буди емоције и наводи нас на размишљање о пролазности живота. Река је симбол вечности, а мостови могу повезати видљиве и невидљиве светове. Читајући овај роман схватамо да је живот сан, а смрт буђење. Кад уроните у ово аутентично штиво, можда и ви пронађете ваш мост или вам се укаже нека нова ћуприја. Сам аутор књиге бираним речима говорио је о својој Оливери, породици, пријатељима истичући да је књига прве реченице добила у августу 2014. године, а да је светлост дана у кончаној верзији , угледала лета 2025. године.
– Идеја ми је била мотивациона прича да неки људи који се сусрећу са тешким неким временима, као што сам их имао ја, пронађу начин како може то да се превазиђе, да ли писањем, размишљањем, или на неки други начин. Биће ми драго ако то буде неком на корист- казао је Радован, уз громак аплауз који се проломио биоскопском салом.
Он је дечачке дане најрадије проводио на ушћу речице Пилице у Дрину. Ту су се рађале и бројне прве симпатије, и покушаји да се ухвати сјај у очима девојчурака. Ту је и клица која ће у даљем животу развити се у велику љубав .Почетком последње деценије прошлог века Радованова другарица Ана и друг Саша били су актери његовог сусрета са Оливером која му је ,по признању у књизи, први пут запала за око на почетку средње школе. Препрека између њих био је њен тадашњи момак у кога је била потпуно заљубљена. Убрзо је живот Радована одвео у Травник после исписивања из школе у Бајиној Башти где је био пред избацивањем из ње због несташлука и бројних неоправданих изостанака. По завршетку школовања у Травнику и одслужењу војног рока, опет је био у родном граду где му се јавила стара жеља према Оливери. Овај пут без оне непремостиве препреке јер су прошле две године од како се разишла са дечком. Проводаџисање Ане и Саше је успело па је дошло до првог сусрета Радована и Оливере. у новоотвореном кафићу Оријент експрес. Ту је упаљена искра љубави која ће достићи вулканску снагу. И кад се чинило да ће трајати до вечности, страшно сазнање да је Оливеру напала тешка болест звана рак, порушиће им даље снове.
У данима кад је Ољина животна свећа била пред гашењем Радован је уплакан говорио својој Ољи: -Жао мије што нисам био више са тобом.Ти си мени од Бога дата. Сам не бих био паметан да те нађем. Она му је сузних очију оговарала: -И ти си мени од Бога дат. Не брини, срешћемо се нас двоје. Обећавам да ћу се јавити. Не знам како, али ћу се јавити.-Оки, обећавам да ћу написати роман посвећен теби, да те деца читају у лектири.- Пиши о лепим стварима, немој се бавити лошим људима. Не бих волела да буду у мојој причи -узвратила му је Оља.
Текст и фото: М.Андрић
БРОЈНИ ЧАРШИЈСКИ ЛИКОВИ
Роман је саткан и од бројних других ликова међу којима су и неки чаршијски. Аутор је напоменуо да му је био циљ да остану у сећању читалаца истичући да нема будућност без познавања прошлости. Међу њима су Ана, Саша, Раде, Мосур, Зоћа Струја, Љубиша Читак, Хрват Грицко, Нана, Деда, Слобо, Милош, Ружица,Лико Симка…. Ту су и кафићи ондашњег времена Оријент експрес, Драјвер, Ас, Пецина кафана, Плеј оф. Кремић открива жељу да и даље пише наговештавајући да има више написаних приповедака и песама.
ЗАХВАЛНОСТ
На почетку романа, кога је издала реномирана кућа Прометеј из Новог Сада у тиражу од првих 300 примерака штампаних у Штампарији Топаловић из Ваљева, аутор се захвалио својој деци Васи и Невени, пријатељици Наташи Минић, посветивши је Оливери, верном другу, с љубављу и поштовањем.
