Новo, у Осату украј Дрине: По документа у Скелане

Dokumenta narod Osata moci ce da dobije u SkelanimaCentar Skelana

     Народ Осата више неће морати да за сваки документ путује у педесетак километара далеку Сребреницу. У  Скеланима  ће моћи да добијe личну карту,  пасош и возачку дозволу

  

 

Житељи осатских села у сребреничкој општини, ових дана пријатно су изненађени вешћу да личне исправе, личну карта, пасош и возачку дозволу, могу да „изваде“ у Скеланима. Осат, древна српска област која данас обухвата 45 села, природно је наслоњена на реку Дрину а планински масиви је одвајају од Сребренице и градских центара у Републици Српској. У дугој историји и у временима када Дрина није била граница међу народима, у Скеланима је увек било административно седиште ове области. Скелани су 2006. године неправедном одлуком високог представника међународне заједнице остали без општине. С тога је народ Осата, измучен ратом и тешко осиромашен, морао да путује у педесетак километара далеку Сребреницу за сваки документ. А то, богами, поприлично кошта.

Требало је да прође само непуне две године од успостављања нове српске власти у Сребреници, са апсолутном српском већином и са српским начелником, па да заиста крене све на боље. Ових дана остварени су сви услови у сарадњи са Министарством унутрашњих послова Републике Српске и Министарством за локалну управу, па народ Осата више не мора да оставља своје послове и да за сваки документ иде у Сребреницу. У Скеланима, дакле, сваки грађанин овог подручја може да добије личну карту, први пут или да је продужи по истеку, пасош и возачку дозволу. По речима Миће Јовановића, шефа Месне канцеларије, припрема се и пројекат проширења надлежности месних заједница увођењем радног места референта за „грађанска питања“, па ће се и у Скеланима моћи да изврши и свака друга промена у матичној евиденцији.

Све ово засигурно не би било да није Републике Српске, одрживог ентитета српског народа са леве обале Дрине, извојеваног и плаћеног људским животима у последњем отаџбинском ратру од 1992 – 1995. године.

 

                                                                                                Цветко Петров Стојкановић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest