Још један издавачки подухват Историјског архива из Ужица
Након раније објављене књиге „Писма без курира“, која је у јавности побудила велико интересовање, Историјски архив из Ужица је новом књигом „Гласност ћутања“ наставио са објављивањем архивске грађе из личног фонда Слободана Пенезића Крцуна, знамените личности из Ужичког краја, народног хероја, и некадашњег председника Извршног већа Србије. Богату архивску грађу су Архиву из Ужица уступили Крцунови синови Срђа и Реља и она се данас брижљиво чува и објављује јавности на увид.
Претходно објављена књига „Писма без курира“ је заправо породична преписка Слободана Пенезића са супругом Грозданом Зином, његовом ратном и животном сапутницом, која му је свагда била највећа подршка на његовом, иначе бурном животном путу. Друга књига „Гласност ћутања“, недавно изашла из штампе доноси Крцунов лични животопис, његове занимљиве говоре, чланке, ратна писма и сећања, реферате из времена када био високи функционер комунистчке власти, које је Архиву уступио др Венцеслав Глишић. Обе наведене књиге је приредио Жељко В. Марковић (Ужице, 1965), директор Историјског архива из Ужица, читалачкој публици познат као песник (збирка поезије „На трагу“), и аутор књиге о градњи ужичког Трга партизана – „Цариградски мементо“ и романа „Атлантида алто“.
У уводном делу књиге Марковић пише: „ Незаустављив у политичком успону, описан као најконтроверзнија личност новије српске политичке историје, Крцун у себи сублимира и време у коме је обитавао. Сведок и судионик, немилосрдан и суптилан, одан отачаству и Брозу, сударио се са две стране своје личности, које су и две стране српске повеснице. Традиционализам му је давао ватру у леђа и веру у оно што ради, новотарија га је узнела до висина са којих се стрмоглавио српском тлу и безмало – пепелу…“
Лични животопис Слободана Пенезића, први део књиге, настао је после 1953. године. Пенезићев живот у предратном, а поготову у ратном и послератном периоду, уско је везан за сурову историјску судбину Југославије и Србије. Он је читав живот провео на високим ратним и политичким дужностима, које је предано извршавао, све до трагичне смрти, у саобраћајној несрећи код Лазаревца, 6. новембра 1964. године. Крцун је у том тренутку био председник Владе Србије и имао је само 46 година.
Занимљиво је да Крцунови говори, ратна и послератна писма, доста одударају од устаљене реторике времена у коме је живео и радио. Његове реченице и записи су конкретни, писани јасним и разумљивим језиком. Посебну пажњу читаоцу привући ће фусноте испод главног текста, које још јасније расветљавају догађаје у којима је Крцун учествовао и људе са којима се сусретао. Неоспорна је чињеница да је поред Александра Леке Ранковића, био најомиљенији српски политичар и руководилац у том периоду.
Утисак је да ће књига „Гласност ћутања“ несумњиво дати велики допринос у потпунијем сагледавању улоге Слободана Пенезића током Другог светског рата и у каснијем периоду, када је обављао најважније државне функције.
О. Додић
