Недавно је из штампе изашла четврта књига нашег суграђанина Владисава Биљића, монографија „Дамњановићи из Студенца, лоза Миладинова и Марина“. Занимљиво штиво проткано је казивањима представника свих „врежа“ ове породице, најстаријег рода у селу Црвици, као и изводима из књига и документа који говоре о судбини Миладина, родоначелника ове лозе.Ту су и дневничке белешке аутора, из времена његовог одрастања у Студенцу, као и графички и описни прегледи свих потомака ове многољудне фамилије.
Вреди напоменути и да је задруга Миладина и Маре претрпела највеће губитке у Црвици у оном Првом, Великом рату.
„Заслужио је храбри и честити а незнаног гроба Миладин и сви прошли, да се помену, убележе и обележе у свом постојању…Миладин, који „пресјече телевон маџарски“ па живот заврши у злогласном логору Нежидер, у данашњој Аустрији. Заслужила је и његова Мара, звана „Цура“, њихови синови, Страјин и Дамњан, пали по фронтовима у борби за Крст Часни и Слободу Златну, За Краља и Отаџбину, Тијосав, преживели јунак и мученик шестогодишње ратне одисеје…Вреди и да бар наслутимо где смо, ко смо, куда смо се то распршили по земаљском шару, да спознамо неке танане или јаче и јаке родбинске нити које нас вежу, а за које, у општем отуђивању и препуштању животним токовима, нисмо ни знали. И зато ова књига није сведочанство о том засеоку и Миладиновој лози. Ово је општа и једнако сетна прича о Србији.
Допринос потирању заборава или кратког памћења „шире друштвене заједнице“ дао сам и тиме што сам на време реаговао и успео да „главна“ или најдужа улица у Црвици Доњој, од „Задружног дома“ до Студенца, понесе баш име Миладина Дамњановића,“ казује аутор ове монографије.
ББГ.
