Изненада, до руку ми дође књига „Отац и његово време“, породична хроника Раде Пауновић из Чачка. Некако у исто време, после много година, пред мене изађоше неки мени драги људи из честите пoродице Марића који већ више од 65 година живе и битишу у Чачку и околини, а који никада, баш никада нису оставили нити заборавили Тетребицу, предивни заселак пространих Заовина. И тада схватих, да се „остарило, богами“ и да је остало много тога за сећања и записе у књигама… И зато ми се догодило: књигу сам прочитао у једном даху! Пуне две године Рада је склапала мозаик своје нове књиге као „споменик сећања на живот и време прошло“. Књига је, напокон, угледала светло дана поводом две значајне годишњице: 65 година од како је „презиме Марић пренето из Заовина у Лозницу“, и пет година од трајног одласка оца породице Милутина коме је књига првенствено и посвећена. Милутин, син Милинков, је и главна личност хронике. „Био је добар човек у души и мислима“. Имао је буран живот, имао је две мајке, два места боравка – Заовине и Лозницу, два пута је ишао у војску. Имао је два брака и троје деце, сви образовани, успешни и са богатим биографијама: синови Михаило и Радош, оба инжењери и познати чачански привредници, и кћер Рада, виша медицинска сестра. Њој је судбински одређено да, поред неколико књига прозе и поезије, напише и породичну хронику. Писана прихватљивим и лако читљивим стилом, хроника упознаје читаоце са породицом која је дуго опстајала и трајала на Тетребици, живела животом горштака, па је онда половином прошлог века нашла своје уточиште у приградском насељу, у близини Чачка. Ту су сећања на време које има и свој бол и трагику, али и лепоту, човекољубље и присност која се преносила као породична традиција из генерације у генерацију. Приповедање ауторке је на моменте субјективно, али одговорно и поштено, са пуно емоција које покаткад измаме и неку сузу
„Веома емотивно ауторка чува сваки детаљ, предмет, недовршени вез, дрвени сандук, фотографије којима бришe границу прошлости и садашњости. Сећањем и записима показује и доказује вредност успомена које оживљава не дозвољавајући да их прекрије прашина заборава“ – каже у својој рецензији професорка Мирјана Тешић. На крају књиге ауторка истиче оно што читаоци и сами лако могу да закључе: „Ово је мој допринос сећању на Милутина Марића, мог оца, на време у коме је живео, и на све оне у овој књизи поменуте. И моја трајна свећа за душу и сећање која ће светлети дуже од обичне воштанице“.
О. Додић
