Крајем ове године, у издању Јавне установе „Римски муниципијум“ из Скелана, из штампе је изашла књига „Приче о обичном човјеку“ – мемоари Светозара Павловића. Књигу је за штампу приредио његов син др Радомир Павловић.
Светозар Павловић је рођен 1919. године у селу Кравица, област Лудмер, у засеоку Оправдићи. Ту је живео и радио све до 1984. године када је, вођен инстиктом за самоодржавање, донео тешку одлуку да напусти родну груду и да пређе Дрину. Настанаио се у Бајиној Башти, где је и завршио живот 2000. године.
Пошто је отишао у заслужену пензију и школовао децу, обновио је и кућу у родним Оправдићима, ту је проводио лета, а преко зиме се поново враћао у Бајину Башту. Питомина родне груде и врели јулски сунчеви заласци у Оправдићима, будили су сећање на прохујале дане. Самоћа је будила сећање на све оно што је прохујало и Свето је одушка нашао у писаној речи.
Тако је настала приповест о једном „обичном човјеку“, „неком од оних које свакодневно срећемо а да се на њих и не осврнемо“, како написа мр Драгиша Милосављевић, историчар уметности из Ужица, у предговору за ову књигу.
А, судећи шта ће читалац открити у овим мемоарима, Свето и није тако обичан човек. Истина, он је као и други голооточки сужњи остао доследан „завету“ који су дали својим „усрећитељима“ да ће „тајну чувати и ћутати“ све до судњег дана. И заиста, Свето је ћутао и папиру предао сведочење о својим патњама.
„Његова приповијест је бескрајно дубока, слојевита, чак и када је он није желео на тај начин пренети. Он ништа не улепшава, посебно не своје догодовштине које су само део нечега што се морало проживјети“ (Д. М.)
А проживео је све што жив човек може и мора да проживи. „Бранио сам своје село и свој народ и био на страни тог народа. Прво са устаницима, а касније са партизанима. Никога се нисам бојао, али сам некоме засметао“.
Прву жену и тек рођену кћерку усташе су му заклале 1944. године.
Свето је прошао и голготу Сремског фронта и сведочи о томе како је у његовој чети од 121 војника преживело само њих 28.
Када је дошла 1945. година, Свето је „награђен“ службом у милицији. Али онда почињу муке. У „служби“ су се у његовом Лудмеру и Осату, на одговорним местима нашли и они који су се 1943. године, када се почела наслућивати пропаст Немачке и њених савезника, „прешалтали“ и прешли партизанима. Они су били у сталном успону доказујући своју оданост и ревност у окајању ранијих грехова. „Неко се плашио нас који се нисмо огријешили о НОР, те је такве људе требало елиминисати са положаја и натерати их силом на страну непријатеља“ – сведочи у својим мемоарима Свето Павловић. Најбоља прилика је био Информбиро. Егзекутор је по наредби Ризе Селманагића, шефа УДБ-е, усташе до 1944. године, био Светин први комшија. Свето је тако прошао голготу „топлог зеца“, „жице“ и каменолома на Голом отоку, и уз песму „Ми смо Титови, Тито је наш“ зидао павиљоне за голооточке сужње. Свој ламент над прохујалим Свето завршава речима: „Ето, шта нам је донијела слобода и револуција. Толики животи изгубљени, а ништа нисмо добили. Све је било узалуд јер нисмо успјели направити сретније друштво са више правичности и солидарности, а поготову друштво са више слободе за обичног човјека. Нисмо успјели направити неки заједнички пут и остала нам је скривена мржња која ће васкрснути у нова крвопролића“.
Свето своје мемоаре завршава овако: „И овај рат, грађански и братоубилачки, али и вјерски, дочекао сам на истом мјесту као и у оној 1941. години, у свом селу, код своје куће. Опет сам морао да бјежим од своје куће, истим путем и на истом мјесту, да чамцем пређем ријеку Дрину као и 1941. године. Моје село су опет напале наше комшије из Коњевић Поља и Глогове. Све су попалили и побили, све цивиле на Божић 1993. године. Кравица, као симбол херојства и јунаштва, овај пут потпуно је сломљена“.
Свето на крају својих сећања поручује младим покољењима да се не заборави: „Прије свега да будемо људи. Да волимо своју земљу, да живимо у слободи. Ако не буде људи, биће знакова поред пута“ – закључује свој ламент Свето Павловић над својом и нашом прошлошћу.
Цветко Стојкановић
