Срео сам га први и једини пут једног врелог поподнева на почетку августа 1970. године на тераси хотела „Корали“ у Сутомору.
Човек, грдосија у сваком смислу, гојазан и висок близу два метра. Низ проћелаву главу и округло лице киптио је зној. Могао је тада имати близу седамдесет година, али је још био добро држећи господин. Док је седао на баштенску столицу у сенци наткривене терасе, затражио ми је чашу воде. Био је једини гост у том вакууму између ручка и смираја сунца. Брзо се прибрао и повратио свежину, опијен мирисом маестрала са пучине Јадрана.
Видело се да је жељан разговора. Позвао ме је са „момче дођи“ и упитао неком чудном мешавином српског и руског језика: да ли је неко овог поподнева питао за Ђорђа Готуа? „Није“ – одговорио сам и пошао ка улазним вратима ресторана. „Дакле, опет ме преварио“ – проговорио је нешто крупнијим гласом и додао: „Донеси ми кафу и киселу воду!“
Док сам га послуживао, упитао ме је одакле сам? „Из околине Бајине Баште“ – одговорио сам кратко и пошао ка ресторану. „О, па је ли могуће? Каква случајност. Ја сам у Бајиној Башти провео скоро десет година, руководио сам изградњом хидроелектране у Перућцу, а потом сам радио и на изградње „Ђердапа“ на Дунаву“. Ту је мало застао, а онда рекао: „Хајде, позови ми такси, нека то буде озбиљан и искусан возач. Треба да стигнем на аеродром у Титограду до седам сати!“
Одједном сам осетио обавезу да учиним све за овог необичног господина. За такси је било све сређено. Господин Ђорђе је тада осетио потребу да ми, као земљаку, исприча кога је овог поподнева очекивао на тераси хотела „Корали“:
-Обећао ми је директор Електродистрибуције из Бара да ће ми одрадити услове за прикључак моје куће за одмор на електричну мрежу. Ја сам, ево већ више од пет година, изградио у селу Мишићима, у близини плаже у Чању, кућу за одмор, за моје пензионерске дане. Ево, још нисам добио струју!“
Гледао сам га зачуђено. Да ли је могуће: човек који је изградио две највеће хидроелектране у Југославији скоро пет година чека струју за своју кућу!?
Време је брзо пролазило. Стигао је мој пријатељ, таксиста Мишо. Прихватио сам његов позив да му „правим друштво“ и да одвеземо господина Ђорђа до аеродрома у Голубовцима код Титограда.
Док смо се пењали уз серпентине Петровачких висова, господин Ђорђе Готуа нам је испричао своју животну причу. Из пакла октобарске револуције, његова породица је преко Одесе бродом стигла до Котора. Имао је тада једва петнаестак година.
У новој домовини, Краљевини Југославији, за њега и његову породицу није било проблема око даље егзистенције. Завршио је грађевински факултет и постао изузетан стручњак у свом послу.
Пред крај Другог светског рата и у првим послератним годинама био је шеф секције за рашчишћавање канала и обнову мостова у Војводини, потом главни инжењер на изградњи фабрике цемента у Поповцу, шеф градње термоелектране у Ћатићима, руководилац изградње зграда, насеља, мостова и кејова у Турској, начелник за оперативу на изградњи канала Дунав – Тиса – Дунав и генерални директор ГП „Хидротехника“ из Београда. Када је почетком 1961. године ово предузеће изабрано за извођача главних грађевинских радова Хидроелектране „Бајина Башта“ у Перућцу, постављен је за руководиоца градилишта.
После Бајине Баште прешао је на „Ђердап“. Једно време је био ангажован на радовима на главном објекту, а потом му је поверено вођење послова на градилишту новог града Доњег Милановца, који је грађен у замену за стари Милановац, кога је потопило Ђердапско језеро.
-Ето, изградио сам две највеће електране и сада сам у пензији. Волим топла мора, зато сам изабрао Мишиће и Чањ да ту проведем остатак живота. Али, не иде све како сам планирао – причао је господин Готуа.
Време до полетања авиона за Београд брзо је протекло.
Само неколико месеци касније, листајући „Политику“, једног суморног јутра, прочитао сам и читуљу: Изненада је умро Ђорђе Готуа, велики неимар и градитељ, човек који је зауставио Дунав и укротио горопадну Дрину. Саградио је две најмоћније хидроелектране, а није дочекао да електрична енергија осветли и његов скромни дом и да му последње године живота учини спокојнијим.
Цветко Петров Стојкановић
Инж. Мирослав Јовановић о Ђорђу Готуи
ЛЕГЕНДАРНИ, СВЕПРИСУТНИ НА ГРАДИЛИШТУ
Био је шеф градилишта “Хидротехнике” на градилишту ХЕ “Бајина Башта”. Легендарни. Свеприсутан на градилишту у свако доба дана и ноћи, радним данима, недељама и празницима. . Са инвеститором се често спорио приликом утврђивања годишњих планова радова и годишњих уговора. Када су планови донети и уговори потписани он се, заједно са инвеститором борио за њихово стопостотно извршење. Чак и кад се био шлогирао, после врло кратког времена, преузео је послове као да се ништа није десило. Изузетно способан организатор уживао је висок углед код сарадника и у колективу и поштовање пројектаната и инвеститора.
Неко време на градилишту је био неки млади грађевински инжењер који је имао врло лепу и лепо грађену супругу, увек елегантно обучену и дотерану, која је мало-мало свраћала у стан код Готуе. Ја сам га једном у шали због тога прекорео и припретио да ћу све испричати супрузи Евгенији-Жењи, на шта је он узвикнуо: “То, то! Да ми се подигне нумера код супруге!
Када је дошао на Башту уговором је обезбедио да му се лични доходак мења када и код свих људи на градилишту и за исти проценат. Међутим директор “Хидротехнике” , Света Вујадиновић, није испуњавао ту одредбу уговора или договора. У знак протеста Готуа више од годину дана није хтео да прима плату, то ми је лично испричао. Међутим он ничим није давао на знање да је незадовољан, а то се није могло наслутити ни по његовом односу према Свети Вујадиновићу. Ритерски став!
После Баште прешао је на “Ђердап”. Није био ангажован на радовима на главном објекту, већ му је поверено вођење послова на градилишту новог града Доњег Милановца. То понижење примио је без роптања, иако је био далеко квалификованији од многих колега који су били ангажовани на главном објекту електране. Посао на Милановцу урадио је беспрекорно.
( Јовановић је био један од водећих инжењера и руководилаца ЕПС-а. Пред крај живота забележио је сећања на људе с којима је сарађивао. Међу „великане Електропривреде“, како их је назвао, уврстио је и инж. Готуа. )
