– Драге су ми обе земље – носталгична Србија, али Норвешка је победила у свему дајући ми оно што ми ни родитељи не би дали. Код Норвежана највише волим искреност и солидарност. Нема ни кума, ни прикумка… Цене се вредноћа и способности, ако си испунио очекивања – ништа не брини! – прича о земљи у којој је провео радни век и стекао пензију Радосав Митровић, наш земљак који је део лета провео у свом родном крају
Радосав Митровић (73) рођен је у Заглавку и одрастао на нешто бољем имању у овом селу. Крајем шездесетих деци из таквих кућа није дозвољавано запошљавање у граду тако да је посао безуспешно тражио два лета по доласку из војске 1968. године. Није био члан Савеза комуниста и добио је упозорење за предају „комитету“ уколико нешто „покуша“ у вези посла. Вредан и радан, Раде је са воловима извлачио и дрва за Шумско газдинство и једне прилике погодио да извуче ФАП дрва једном човеку за полован транзистор. Транзистор је за њега био највеће задовољство како би слушао преносе утакмица и песме Лепе Лукић и Сафета Исовића.
-Укључим ја транзистор и ставим на прозор од штале, кад у подне вести кажу да су предузећа на Косову, а знало се због кога највише, дужна да приме све који траже радно место без подношења молбе. Бацио сам виле и колико сам јако ударио сломила се дршка. Нисам испољавао никакву љутњу, само сам у себи одлучио да у овој земљи нећу живети и то са своје 22 године – прича Раде и додаје да никаквој власти није давао отпора, али да је тада био много незадовољан. Тражио је излаз, како каже, млад и јак да иде пешке до Беча и сасвим случајно преко рођака сазнао да преко бироа траже раднике за Скандинавију и да су то већ учинили за Немачку, за фабрику ФОРД. Махинално је питао зашто баш за Норвешку и добио одговор зато што смо брдски крај, а слична клима влада и на подручју Осла. Уследила је селекција, физички и психички тестови, лекарски прегледи. И на крају четворица Сокољана и 23 Златиборца примљени су на рад у ливници „Јотул“. Одласку је претходило отварање жиро рачуна у Београдској банци и савети да се не потпада под утицај емиграције. И тако је група радника из Титовог Ужица „Ракетиним“ аутобусом до Сурчина, а онда преко Прага и Копенхагена авионом стигла до Осла. После прозивке од стране главног инжењера уз помоћ преводиоца понуђени су да се освеже, неко је узео сок, а већина пиво. Сместили су их у једну зграду у којој је био бесплатан смештај и сутрадан је Раде почео да ради на Видовдан 1970. године у фабрици „Јотул“ која је лила тучане пећи и радијаторе свих врста и журила да подмири потребе америчког тржишта. Неко на траци са ливењем, неко на разваривању и отресању калупа, извлачењу изливног метала, брушењу…
-Нама који смо дошли са села, дивили су се, а ми чудили зашто нас толико плаћају и ништа нам није било јасно. Радили смо 40 минута, а 20 минута одмарали. За време одмора били смо у гумираној соби, имали смо шах, новине. У кантини ручак, сок, а плаћали трећи део за све шта поједемо и попијемо. Било је меса, грашка, другог поврћа, и разних сосова. Имали смо осмочасовно радно време, суботом и недељом нисмо радили, а од ливнице добијали по 500 круна за превоз и храну – сећа се Раде Митровић прве године рада у норвешкој ливници где се најпростији рад плаћао данашњих 3000 евра и коју је напустио желећи да напредује. Најпре је радио као возач, а касније као инструктор у комисији за категоризацију возача завршивши средњу Саобраћајну школу..
-Возио сам све врсте камиона до приколице, шлепера, аутобуса. Возио сам цистерне са алкохолом за државну фирму “Винополи” . Касније сам возио за приватне фирме и у њима задужен за остале возаче, потрошњу горива, кварове. Радио сам у фирми “Мајоштор” и возио грађевински алуминијум за Шпанију. Био сам добар возач и ту су ме издашно награђивали и дупло у односу на плату – сећа се дана на друмовима Европе примеран радник из Србије коме су Норвежани говорили „смањи мало. У превремену пензију отишао је са 59 година, осам година мање од потребних 67. У Норвешкој је потребно три године радног стажа за право на пензију која зависи од висине плате и осигурања. Раде критикује домаће прилике што се овде само “качимо” за стаж, јер битна је плата. Прича нам да је најнижа пензија у Норвешкој пре пар година била 8000 круна, а да је сада 600 евра и важи за оне што готово нису никада радили и који добијају и средства за станарину, одећу, струју… Норвежани имају висок степен заједништва, а политичаре доживљавају равнима себи. Радничка права и синдикати су јаки, здравство бесплатно. Паре од нафте коју је пронашла тек 1969. године Норвешка је “сакрила” у инвестиционе фондове за будуће генерације. -У Норвешкој је јако државно здравство. Мораш да потрошиш 1200 круна или 14.000 динара годишње за лекове или здравствене услуге и остало ти је све џабе. То је партиципација у здравству. Током радног стажа само су ми издвајали у један здравствени фонд и имам једну легитимацију са којом ми је доступно норвешко здравство – наводи Раде који ових дана борави у Ужицу до повратка у земљу фјордова у којој има супругу која је са првом кћерком дошла из Србије и запослила се у индустрији грамофонских плоча непосредно по његовом сналажењу у овој земљи и која је такође пензионер. Затим је добио још две кћерке и сада има унучад и двогодишњег праунука. Раде Митровић живи свој мали живот са великом пензијом стеченом у земљи која му је дубоко у срцу и коју неизмерно цени и воли.
Жанка ЕРИЋ (Вести – Ужице)
Живела Краљевина Југославија!
Норвешка има свега 2,3 одсто обрадивих површина и оскудно тло увек је давало мало жита . Двадесетих и тридесетих година прошлог века и њу је задесила велика криза. Према Србији своје велико срце исказала је безброј пута и слањем цистерни са горивом за време санкција и недавно када нам је донирала 5 милиона евра за борбу против ковида. О везама две земље и ова Радова прича са почетка седамдесетих.
-Водећи инжењер у ливници где сам радио рекао нам је да раднике из Југославије позива на ручак његов деда који живи у Сандвику који се налази 45 километара западно од Осла. Обавестили смо амбасадора о позиву и он је исказао жељу да крене са нама. Сећам се био је децембар, снег, минус тридесет… Дочекао нас је виталан старац од 93 године, љубазно питао са свима, сто је већ био сервиран и у знак добродошлице понудио нам је жестоко пиће и наздравио Краљевини Југославији! Амбасадор је помало био затечен, мењајући боје лица… Током ручка деда нам је испричао да је у његовом младалачком животу три пута, па све до 1937. године долазила железничка композиција са више вагона хлебног жита које је Краљевина Југославија допремала као помоћ Норвежанима. Они то никада нису заборавили, а овде се у комунизму о томе ћутало. Још нам је испричао како је носио џак са пшеницом из Србије без одмора 45 километара од Осла и да је то добро нашег народа памтио читавог живота – приповеда Раде о несвакидашњем догађају уз жаљење што није записао податке о тој целој норвешкој фамилији, јер су им се животни путеви убрзо након овог сусрета разишли.