Кроз обућарску радњу „Мики“, смештену у Тржном центру, на углу преко пута Градске пијаце, свакодневно прође по неколико десетина Бајинобаштана. Сви би они да што брже, наравно и квалитетније, пенџетирају ципеле, поправе обућу, понеко да бесплатно пробуши рупице на каишу за панталоне или пак „нарежу“ кључеве. Мајстор Мирослав, свима познатији као Мики, ни у једном тренутку није без посла, све уз љубазан осмех, шалу или доскочицу, уз разговор о свакодневним бајинобаштанским догодовштинама.
– Нису само Бајинобаштани моје муштерије – каже Мики – Долазе овде и из села, али и из Ужица, Сребренице, има их из Београда. Они не могу да верују како су овде ниске цене за све врсте поправке обуће. Због тога често долази и до комичних ситуација: када им кажем цену, они мисле да се шалим, као и обично.
Одмах после основне школе Мирослав је одлучио да се прихвати занатлијског посла. Колебао се да ли да буде фризер или обућар, а одлука је пала после очевог савета. Никада се није покајао.
Занат је научио од некада познатог мајстора Ратка Јакшића, који је имао радњу најпре на градском тргу, потом у Улици браће Нинчића, преко пута „двојне зграде“. Радњу у сопственом власништву је отворио 1995. године, још као 23-годишњак. Једно време је радио у закупљеном локалу, преко пута пијаце, а онда се коначно преселио у Тржни центар, где се и сада налази. Мики каже да је презадовољан са послом, мада га понекад има и превише. Обућарски занат је постао веома тражен и цењен у данашње време.
У Микијевој радњи никада није досадно, увек се ту догоди нешто занимљиво. Многи данас у шали кажу да је његова радња постала прави „биро за изгубљене и заборављене ствари“. Мики је тако постао један од најпознатијих поштених налазача, новчаника најчешће. Догоди се, једноставно, да неко од муштерија, док плаћа за поправку ципела, спусти новчаник на радни пулт или на сложену обућу, а онда се у својој расејаности окрене и оде. Следи наставак приче: док касније „премотавају“ филм сете се да су можда новчаник заборавили у обућарској радњи. Наравно, ту их чека Мики који је нађени новчаник оставио на одређено место, знајући да ће се власник појавити. Догађало се понекад да прође и по неколико дана док се власник не јави и срамежљиво упита „да ли, можда, у радњи није нађен неки новчаник“.
Занимљиво је да се то догађа доста често. О једном таквом случају прича и Жарко Бошковић, наставник у пензији:
– Дође код мене једном моја колегиница и сва узнемирена каже да је негде изгубила новчаник у коме су се налазила сва најважнија документа и скоро целокупна пензија – прича Жарко – Покушавала је да се сети где би то могло догодити, између осталог је поменула да је свраћала у обућарску радњу код Микија. Ја сам јој рекао да Микија добро познајем док сам му био наставник у основној школи, знао сам да је изузетно одговоран и поштен, па сам одлучио да одем до њега. Био сам не мало изненађен када сам видео да се код њега већ налази неколико изгубљених новчаника, међу њима је био и онај кога сам тражио. Колегиница је била пријатно изненађена и презадовољна.
Не губе се ту само новчаници. Једном старијем Бајинобаштанину је случајно испао мобилни телефон и упао међу гомилу ципела. Ко зна шта би се даље могло догодити да власник телефона нешто касније није позвао број свог телефона, који је изненада зазвонио у радњи. Мики се јавио, па је телефон тако и пронађен.
– У сваком случају код мене можете увек нешто занимљиво сазнати – каже љубазно и уз осмех Мирослав Недељковић, мајстор Мики.
О. Додић
