Милош Катанић – Од ђака пешака до угледног привредника

Рођен је у Божићима код Скелана, пре 70 година. Основну школу је завршио у Скеланима, пешачећи свакодневно од куће до школе и назад по двадесетак километара. Није му то сметало да буде ђак генерације. Док је живео код фамилије у Руми и Панчеву, завршио је машинску техничку школу. Одмах је почео да ради у фабрици „Ферос“ у Сребреници, истовремено је студирао у Чачку и стекао диплому машинског инжењера.

Већ у 29. години је постао и директор механичарима и возачима у предузећу „Сребреница-превоз“. Ту је остао пуних пет година док фирма није израсла у значајног превозника са око 70 аутобуса и стотинак шофера, радећи на локалном превозу путника у пет општина и на међуградским и туристичким линијама.

Крајем 1984. године, по конкурсу долази на место директора „Ламината“ у Бајиној Башти. Нешто касније именован је за инокосног органа принудне управе у Трикотажи „Кадињача“, а након консолидације стања у тој фирми изабран је за њеног директора. Пријемом стручних кадрова, набавком савремених машина и отварањем тржишта широм Европе, Русије и Америке, Трикотажа је тада израсла у фирму са око 700 запослених, од којих преко 600 жена.

После системских промена и приватизације друштвених фирми, радници Трикотаже, као и многих других предузећа, остали су на улици. Сналазили су се како су знали и могли. Катанић се тада бавио и пословима осигурања, приватном производњом трикотажне одеће, а био је и дугогодишњи председник комисије за полагање возачких испита. Потом је постао руководилац у приватизованој бившој Хладњачи Земљорадничке задруге у Бајиној Башти, где је после набавке савремене опреме капацитет проширен са две на четири хиљаде тона смрзнутог воћа и поврћа. Последње активно радно ангажовање Катанић је имао у Хладњачи у Скеланима, у напуштеној и разрушеној Фабрици лимене амбалаже. Хладњача је тада постала најсавременија у источној Босни.

Занимљиво је да ни једна фирма у којој је Катанић био руководилац никада није пословала са губитком. За око 50 година непрекидног рада никада није искористио цео годишњи одмор нити је био на боловању.  Скоро 40 година је провео на руководећим местима у разним фирмама и у разним условима привређивања, а за то време се није догодило да  нека инспекција напише било какву прекршајну пријаву, нити је нашла неку злоупотребу службеног положаја, проневеру или малверзацију. И поред тога, било је и одређених проблема.

Катанић се радо сећа времена када се на посао долазило са вољом и осмехом. Радници су понекад били спремни да и сами одвоје део плате за улагање у развој фабрике и набавку савремене опреме и примену нових технологија.

–  Било је импресивно гледати закрчене улице Бајине Баште у време доласка на посао или завршетка радне смене. Сећам се да је половином осамдесетих година у Бајиној Башти било преко 8 хиљада запослених, што данас изгледа потпуно невероватно. Остала су у сећању нека тадашња дружења, забаве, излети, заједничке прославе 8. марта или Нове године – каже Катанић – Доста тога се променило, али ми се чини да смо заборавили да је породица основна ћелија друштва. О томе нисмо довољно водили рачуна, испустили смо бригу о образовању и стварању радних навика код деце и омладине који су тако препуштени улици. Изгубили смо основна мерила вредности. Ја сам, например, у тридесетој години био директор фирме, имао сам двособни стан, супругу и двоје деце, а данас неки и у четрдесетој години немају ништа, издржавају их родитељи. Када и како ће они зарадити за пензију? Али, ваљда је и то дошло до дна, даље не би смело. Време је да се дозовемо памети, да не дозволимо да нас воде нестручни са купљеним дипломама или они са сумњиво стеченим новцем.

Грејање у кући „на хладну воду“.

Након 50 година свакодневног раног устајања и одласка на посао, дошло је време и за неке друге активности. Катанић каже да није навикао да седи беспослен, да време проводи у кафанама. Сада има прилику да ради све оно што раније није могао: око куће, на викендици, у воћњаку или на селу. Тако је недавно, користећи своје знање и искуство, инсталирао грејање у кући „на хладну воду“.

– Истраживао сам могућност загревања кућа са топлотним пумпама, па сам инсталирао систем грејања „вода – вода“. Систем је врло захтеван и карактеристичан је за наш локалитет. Моја девиза је да „да сваки проблем може да се реши ако има воље“. Систем је прилагођен овдашњим условима и за сада функционише. Испрограмира се жељена температура у току дана и за одређени период. То ради на принципу термодинамичког закона и на промену агрегатног стања фреона, а однос уложене и добијене енергије је 1:4. Доста се добија  на комфору и екологији.

Ипак, Милошу највеће задовољство чини време које проводи са унуком. Већ су се „спријатељили“, па се интензивно друже.

– То је оно чему се тежи читавог живота, неописиви доживљај и испуњење свих снова. Унук је центар пажње свих дешавања у породици. Заједно поправљамо његове играчке и то је оно што ми даје неку нову снагу и вољу. Тада све могу, ништа ми није тешко – каже Катанић.

 

О. Додић