Тог 14. јуна, у недељу, у кући Петковића у Својдрушком пољу било је и превише разлога за славље. Домаћин Живорад – Жико је управо навршио 93 године, а рођенданско славље су му приредили и припремили многобројни потомци. Наравно, све уз обавезно печено прасе и рођенданску торту.
Ипак, Жикин рођендан је био само добар повод за обележавање једног ретког „јубилеја“. Он и његова, три године млађа, супруга Милица су у јануару ове године навршили, веровали или не, 70 година брака. Има ли већег и лепшег разлога да се тако на породичном слављу окупе сви директни потомци и у једној необично веселој и свечаној атмосфери прославе овако значајне датуме?
И сви су на заједничкој фотографији, у сунчаном амбијенту, на којој централно место заузимају слављеници, Жико и Милица. Ту је њихова кћи Миљана (70) која ће већ следеће године, са супругом Мићом Радојевићем прославити пола века заједничког живота, и син Миломир – Мићо (65) са својом супругом Босом. Следе унуци и праунуци: Миљанини синови Жељко и Милош, а Милош са супругом Сандром и кћеркама Уном и Дуњом, потом и Мићини синови Горан и Иван, Горан са супругом Маријом и децом Василијем и Јеленом, а Иван са девојком Јованом.
Жико је рођен у Овчињи, тамо је учио и основну школу, а у Својдруг се преселио још као 11-годишњак. Ту га је довела тетка Рада која је остала сама после смрти супруга Вилотија Супуровића, познатог борца Солунца и носиоца Албанске споменице. Вредан и сналажљив убрзо је показао своје способности у вођењу домаћинства. Имао је 18 година када је регрутован и послат на одслужење војног рока у Скопљу. Био је добар војник, запазиле су то и старешине, па је одмах прекомандован у подофицирску школу коју је успешно завршио и активирао се у чину водника. Више од три године био је активни старешина чете, службовао је у Скопљу и Скопској војној области, Битољу, Охриду…
Као млад подофицир, на коме је униформа била „као саливена“, Жико је свакако био на мети многих потенцијалних удавача. Било је, дакле, време да се почне размишљати и о женидби. Жико се добро сећа да му је будућу изабраницу „насочила“ ујна Невена из Костојевића када се једном приликом враћао са одсуства. Рекла је: „Имам девојку за тебе, то је Милица, кћерка Тиосава Бабића из Костојевића…“ Бабићи су у то време били веома позната фамилија не само у Костојевићима већ и у читавом Подрињу. Ускоро је уследило и познанство, а онда договорена и свадба у јануару педесете године.
– Била је то за оно време велика свадба – сећа се Милица – Било је пуно снега, све некако у белом, а сватови по старом обичају, на коњима и у саоницама. Ко би рекао да је од тада прошло више од 70 година, као трен.
Убрзо после свадбе Жико је напустио активну војну службу и прихватио се тешког, ратарског посла на селу. „Могао сам ја и остати у војсци, али била су то несигурна и тешка времена резолуције Информбироа. Село ми је било много извесније и сигурније“ – причао је касније Жико.
Милица и Жико су живели скромно од свог рада који их је оплеменио. Знали су да искористе своје плодне парцеле у непосредној близини куће. Њихови пољопривредни производи били су на бајинобаштанској пијаци препознатљиви по свом квалитету.
Док је био млађи, Жико је доста времена провео као „грађевинац“, радећи у „мајсторији“ у околини Београда, У Железнику, Великој Моштаници… Одлазио би „на рад“ већ у пролеће, а враћао се касно у јесен. Тако годинама. Милица је за то време радила и обрађивала имање, заједно са децом која су пристизала и одрастала.
Њих двоје су и данас, у својој десетој деценији живота, и даље активни на свом имању. Посао су, додуше, одавно преузели син Мићо и снаха Боса, али и они су ту да припомогну, колико се може. Просто, навикли су да раде и да их рад одржава.
Шта је рецепт за дуг и срећан брак?
– Ми смо увек били задовољни са оним што нам живот пружа, живели смо скромно и лепо, у слози и међусобном разумевању, поверењу и поштовању. Знали смо да се увек добро добрим враћа и тако смо се понашали. Уз све то, рад нас је одржао, а ми смо увек са оптимизмом гледали у будућност – каже Жико.
О.ДОДИЋ
