У Управној згради Националног парка „Тара“, уз присуство неуобичајено великог броја заинтересованих промовисана је нова књига Марка Ковачевића „Културно историјско наслеђе Бајине Баште“. Марко Ковачевић (Ужице, 1978), професор историје у бајинобаштанским средњим школама, се дуго бави научно-истраживачким радом. До сада је објавио велики број књига и научних радова. Аутор је монографије „50 година Гимназије у Бајиној Башти“ и научних радова „Оснивање и почетак рада Грађанске школе у Бајиној Башти“ и „Одузимање ратне добити након Другог светског рата на простору Среза рачанског“, објављених у Историјској баштини Историјског архива у Ужицу. Имао је велики број студијских посета Историјском архиву из Ужица, Архиву Србије, Архиву Југославије, Архиву БиХ, Народној библиотеци у Ужицу…
Нова књига Марка Ковачевића, о којој су на промоцији говорили Обрад Додић и аутор, на једном месту сабира културно-историјско наслеђе Бајине Баште и ближе околине, које је одувек, па и данас, заслуживало посебну пажњу науке и ширих кругова јавности. Далеки преци данашњих житеља на овом простору оставили су дубок траг у историји, што нам несумњиво доказују бројни културно историјски споменици из различитих историјских епоха, од неолита па све до најновијег доба. То је својеврсно богатство, поред свих других природних лепота и атракција који се ту одвајкада налазе.
Културна баштина и културно – историјско наслеђе подразумевају сва добра која су наслеђена од претходних генерација и далеких предака, али и она која су настала у савременом добу а имају специфичну вредност која треба да буде сачувана за будуће генерације. Ова добра су најчешће под режимом заштите имају несумњиво велики значај у свести људи, а са економске стране представљају и вредан туристички потенцијал. Најзначајнију и најатрактивнију културно-историјску вредност на територији Бајине Баште представља манастир Рача, храм Вазнесења Господњег. Недалеко од Бајине Баште је је и средњовековна тврђава, замак Солотник, кога је подигао непознати властелин у време пада деспотовине у турске руке, око 1460. године. Веома су значајна и два локалитета који се налазе на УНЕСКО-вој листи светске баштине. Реч је о средњовековним надгробним споменицима – стећцима у Перућцу и Растишту. Ови локалитети се сврставају у најбоље очуване некрополе у Србији. Најзад и црква брвнара у Дубу из тринаестог века је једна од најлепших тог типа и представља изузетан пример осаћанске архитектуре. Културно-историјске вредности Бајине Баште и околине, ма колико се о њима писало и говорило, увек ће остављати довољно простора научницима, истраживачима и публицистима за даља изучавања и трагање за новим сазнањима.
О. Додић
