Село Дуб је једно од ретких у Србији у коме се налазе две цркве. Црква брвнара је саграђена 1792. године, а она зидана је из прве половине прошлог века. Код те млађе светиње, смештене поред пута Рогачица- Ужице, на Госпојину су се одржавали вашари. На њима су се дешавала бројна момачко-девојачка познанства. Многа од њих су се завршавала браком.
Једно од тих познанстава десило се 1970. године. Срели су се 19-годишњи младић Тихомир Миле Драгојловић из љештаначког засеока Шапари и Стаменка Цаца Спасојевић из истог села из засеока Спасојевићи.
– Те 1970. године, уз помоћ бицикла, дошао сам на вашар у Дуб. Окупило се ту пуно младежи из више села, Дуба, Злодола, Заглавка, Костојевића, Рогачице, Сијерча, Љештанског, Добротина, Пилице… Ту сам упознао моју будућу супругу. Мада смо из истог села, нисмо се раније знали. Упознавање је трајало до пред вече када је требало да се враћамо кућама. Предложио сам јој да је бициклом повезем до Костојевића. Прихватила је то.Тако је отпочела наша љубав која ће убрзо бити крунисана браком који траје пуних 50 година- каже Миле Драгојловић.
Млади кројач Миле Драгојловић, занат је изучио код мајстора Милуна Митровића из Костојевића, оженио се у19. години са годину дана млађом Цацом Спасојевић. Ускоро је Милу стигао позив за одлазак на одслужење војног рока дугог годину и по дана. Цаца је остала са његовим родитељима и жељно чекала Милова војничка писма која су стизала из Бања Луке, Вировитице и Приједора где је одрађивао дуг према домовини.
Милов отац имао је неко наследство у Ужицу где је 1965. године саградио кућу, али је остао да живи у Шапарима. Та кућа у Ужицу добро ће доћи Милу и Цаци. Миле се 1977. године запослио, као кројач, у ужичкој Конфекцији „Кадињача“. Он и супруга су се уселили у раније саграђену кућу.
– Супруга се није запошљавала. Пазила је на сина Веселина и кћерку Весну. Ја сам неколико година радио на пословима везаним за шивење полицијских одела. После сам премештен у магацин у коме сам 25 година био његов шеф. Плате су биле лепе, тако да је породица могла нормално да живи. Волео сам аутомобиле. Као момак имао сам фићу, касније сам купио фолсвагенову бубу, па заставу 101, ладу самару, југа. Сада возим ниву самару -вели Миле Драгојловић.
-Никад нисам зажалила што сам упознала Мила и удала се за њега. Од првих дана брак нам је увек на правом путу. Имамо једно за друго пуно љубави, разумевања, толеранције. Договарамо се о свему. Децу смо лепо васпитали. Од сина Веселина, ради у ПИО Ужице, имамо унука Ђорђа, од кћерке Весне, учитељице у Рогачици, унука Бориса и унуку Милицу- истиче Цаца Драгојловић.
ВРАТИЛИ СЕ У ШАПАРЕ
Иако су дуго живели у Ужицу, Драгојловићи су одржавали везу са селом. После Миловог пензионисања 2015. године, вратили су се у Шапаре .
-У овим годинама лепше нам је у селу. Ту имамо мир, здраве животне услове. Имамо краву, двадесет оваца, десетак кокошки, пет кошница пчела. Производимо сво поврће за наше потребе, имамо и воћа. Надамо се да ће, кад дође време, и наш син Веселин доћи у Шапаре и наследити очевину као што сам ја – каже Миле Драгојловић.
НАДАЈУ СЕ “ДИЈАМАНТСКОЈ СВАДБИ“
Пола века проведеног у браку Миле и Цаца су у Шапарима обележили заједничким ручком са својима најближима. Били су ту кћерка, син, унучад, зет Небојша Вукашиновић и прија Борика. За ту прилику, између осталог, испекли су на ражњу јагње.
– Наши родитељи дочекали су леп јубилеј. Здравље их служи па се надају, а и ми им то желимо, да ће бити у прилици да обележе и дијамантску свадбу- истичу Веселин и Весна.
М.Андрић
