Колико има истине у причи о закопаном благу кога је наводно пронашао Милан Јокић, па се тако обогатио и потом започео трговину са грађом? Причу је још 1985. године на Калуђерским Барама забележио др Илија Мисаиловић, публициста из Ужица, према казивању извесног Вула Р. Петровића (1937).
Вуле је причао овако:
„Милан Јокић је нашао злато на Тари, у близини данашњег хотела „Бели бор“, у време када је био потрчко на сплаву. Био је сирома, и издржавао се слушајући и служећи у манастиру Рачи и пратећи сплаваре на Дрини, послужујући их у току спуштању сплавова низ реку, све до Београда. Главна дужност на сплаву му је била ложење ватре и спремање хране.
Сплавари су коначили у Зворнику, а одседали су у једној турској кафани. Једне вечери,, њиховом предузимачу пришла је једне була, старица и испричала му причу, да су пред сеобу из Пљескова, односно од Раче, њен отац је закопао у планини Тари, звано место Радмиловац, (Табаковац, Леденице), близу извора казан са златом. Место тог казана се налази удаљено од извора према истоку 17 коњских узди.
Милан је чуо ту причу. Сплав допреме до Београда, а Милан се брзо врати да се склапа нови у Бесеровини. Није отишао да да се бави са новим сплавом него да иде на Тару да тражи закопано благо. Уместо узди направи штап приближне дужини коњске узде. Да би могао да иде у шуму, замоли комшију да му позајми кола и волове да иде у дрва на Тару.
Када је дошао на Радмиловац, нашао је извор, и онда је следио причу старе буле. На обележеном месту закопа будаком, и стварно нађе казан са златом. Пошто је понео и вреће, ако му се посрећи, стрпа казан у врећу и натовари на кола. Преко вреће наслаже дрва за огрев и врати се кући.
Оде комшији да врати кола и волове. Када их је позајмио био је сирома, а када му је вратио запрегу био је много богатији од њега. Тада га је упитао: „Колико ти дугујем за волове?“ „Четири радне наднице за волове и кола“.
Прекине да служи на сплаву, и почне да се бави трговином. Откупљује грађу за потребе Прометне банке. Касније прошири посао, тргујући са ракијом и сувим шљивама.
Милан Јокић купи и један забран од Бешлића, креманских досељеника у Бајину Башту. У тој шуми, кад је крчио нађе ћуп белог злата.
То је он причао мом ђеду Вукашину. Он је био кмет, а Милан председник општине Рача“.
О. Додић
