Када кренете из Рогачице према Ваљеву, пењете се вијугавим путем пуном серпентина ка обронцима Повлена. Пут пролази кроз лепе крајолике Овчиње, Својдруга и Зарожја, са прелепим погледом на долину Дрине и њене околине.
Доласком на Гмилу Присеку већ сте се „дохватили планине“, имате осећај да је све другачије. И ваздух и вода, и камен и дрвеће. Чак и људи. Овде живе чувени горштаци, снажни и јаки, физички и духом. Жељни разговора и дружења. Оштроумни. У овом крају се родио и живео наш јунак, због кога је и настао овај запис.
Од Гмиле Присеке, идући у правцу Дебелог Брда и Пашине Равни, преко Кумовца и Винчине Воде, стиже се до Думизовца. Ту, поред Касијанове кафане, одваја се макадамски пут према засеоку Ружићи. На брду Зеленика пут се рачва. Један крак пута води ка Ружићима, а други кроз шумовиту Зеленику спушта се у једну предивну долину звану Плужевине и Мијатовићи. Предео као из бајке. Пред посматрачем се простиру велике ливаде са бујном травом. Пресецају их засади малина који својом бујношћу доприносе лепоти погледа. Долину окружују шумовита узвишења: Главица, Зеленика, Ружића брдо, Рило… Ова брда као да стражаре изнад долина штитећи је од свих недаћа и непогода правећи јој заветрину, љубоморно чувајући њену лепоту. На ивици долине, у подножју брда Рило сместило се неколико домаћинстава поређаних у низу.
У једном од тих домаћинстава, у фамилији Мијатовић, 29. маја 1972. године родио се Радован, од оца Живорада и мајке Стојане, као треће дете. Живорад и Стојана су већ имали две кћери, Ружицу и Љубицу. Живели су заједно са Живорадовим оцем Љубисавом и мајком Миленијом, и са двојицом Живорадове браће, Борисавом и Радојицом. Радован је био шеснаести члан бројне породице. Богосав и супруга му Станија су имали три кћери, Радојица са супругом Милицом два сина. Било је то бројно, младо и срећно домаћинство, пуно елана и жеље за стварањем бољих животних услова и лепше будућности. Тих година су се отварале перспективе за бољи економски развој, поготову када је изграђен пут Рогачица – Ваљево, који је житеље ових крајева спојио са светом.
Радован – Рашо је заједно са осталом децом одрастао у топлини и љубави породичног дома. Као најмлађи члан био је љубимац укућана. Похађао је четворогодишњу основну школу у Зарожју, Пашина Раван. Чувао је стоку, а касније је почео преузимати послове од оца. У раној младости несташан, касније миран, одговоран, лепо васпитан и вредан. Радио је са стрицем Богосавом на бансеку. Косио са косачицом и обављао све друге послове. И тако, дан за даном, Рашо је стасао за војника. Дошло време да се служи кадар.Стиже и позив. Прави се испраћај, српско весеље. Сви су весели, музика, пиће, мезе… И родитељи се радују. Али, мајка стрепи. Нешто је притиска, плаши се за сина. Ни оцу није свеједно. Јер у нашој земљи братства и јединства, нешто не штима. Али, човек се увек нада. Ваљда ће бити добро.
Радован је отишао на служење војног рока 1991. године. Место службе град Задар у Хрватској. Локација добро позната потписнику овог текста, био сам на служењу војног рока у Задру 1972. године, баш у време када се Радован родио. Оно што сам тада видео и доживео је невероватно. Задрани су нас третирали као страну војску. У Задру, у чувеном Борику, Радован је служио цео војни рок, а потом се 1992. године жив и здрав вратио у свој родни крај, иако се у Југославији већ увелико ратовало, а држава почела да се распада. Из војске је отпуштен седам дана пре истека војног рока, отпустио га је Ратко Младић са речима: „Иди у свој крај док се може проћи!“
Мајка Стојана и отац Живорад су срећни и радосни. Сада се већ лакше дише. Њихов Рашо је ту на своме и са својима. Праве се планови: доградња новосаграђене куће, куповина трактора, треба и путнички аутомобил. А и свадба ће ваљда бити, породица ће се умножавати. Нешто пара је уштеђено. Одвајали су отац и мајка од уста да би унапредили домаћинство и помогли Раши.
Али жеље и планови често нису у складу са животним токовима и судбином. Радован је одмах по доласку из војске отишао да се јави у Војни одсек где је уведен у евиденцију и одмах добио ратни распоред. После неколико дана, Рашо још није стигао да се види са целом фамилијом и својим пријатељима, њему стиже позив да се јави на зборно место ратног распореда његове јединице.
У Босни је увелико буктао рат. На левој обали Дрине, од Горажда до Зворника, гореле су куће. И српске и муслиманске, како је која стизала на ред .Одјекивале су експлозије и паљбе из артиљеријског и пешадијског наоружања. Због масовног и неконтролисаног преласка преко Дрине, која је већ постала државна граница, Радованова јединица је добила задатак да чува, контролише и обезбеђује границу и важније објекте дуж границе. Вод у чијем саставу је био војник Мијатовић налазио се у реону Перућца, свакодневно извршавајући борбене задатке.
Дана 21. јуна, око 10 сати, јединици је јављено да је уочена једна група на левој обали Дрине, која се кретала из правца села Пећи ка Ногачевићима. Постојала је могућност да та група покуша да се пребаци преко Дрине илегално, а није требало искључити ни могућност да се део групе већ пребацио на десну обалу Дрине. Командир чете је издао наређење групи за интервенцију да крене у претрес терена. Група у чијем саставу су били: водник М. Вучићевић, командир групе, Радован Мијатовић и М. Васић, креће на извршење.
Терен врло тежак. Висока и стрма обала, растиње, трње, коприва, су до изнад појаса. Нема шансе да видиш куда ходаш ако скренеш са путање. Али, мора се. Задатак се мора одговорно извршити. Претрес терена мора бити детаљан. То се код Раше, честитог и одговорног, храброг и снажног српског војника, младалачки наивног, не доводи у питање. Скреће са стазе, тамо где су коров и шибље најгушћи, идући логиком да неко ко се крије управо се крије на таквим местима.
Водник Вучићевић је са стазе осматрао терен испред и око Радована, када је Радован после неколико корака пропао и нестао у корову. Потрчао је ка њему вичући га и угледао испред себе отвор од септичке јаме који није имао поклопац. Настала је драма у жељи да се спасе, али за Радована је све било касно. Каква судбина, каква грехота, какав крај једног младог живота!?
Над Бајином Баштом туга и мук. У Мијатовићима очај, патња и бол. За мајку Стојану и оца Живорада катастрофа, неверица и крај свих планова, свих надања и свих радовања. Не треба им више ништа. Ни трактор, ни косачица, нити допремање куће. Неће бити ни свадбе, нити Рашиних потомака. Новац кога су за то уштедели дали су за споменике у Перућцу и Мијатовићима. Њихов смисао даљег живљења се свео на то да обилазе и одржавају гробно место – вечну кућу њиховог Раше.
Живели су као сужњеви. Доручковали су и ручали на Радовановом гробу. Чували овце и нарицали за сином. Стојана је носила црнину седам година. Једину утеху су им пружала унучад од две кћерке које су удате у Сајиће и живе у засеоку Ружићи. Кћерка Ружица има сина Драгана и кћи Слађану, док Љубица има четворо деце, кћери Драгицу, Марицу и Даницу и сина Радована, који је добио име по ујаку. Марица је рођена 1992. године, када је ујак Радован погинуо. Живела је више са баком и деком него са родитељима, па им је била и приврженија. Све време су се молили Богу да их узме, да што пре оду своме Раши.
Живорад је преминуо 2008., а Стојана 2019. године. Жеља им се тако испунила. Отишли су своме сину Радовану да заједно почивају у миру и спокоју. Далеко од овог света и сулудих ратишта која отварају зли и неодговорни, а у којима углавном највише страдају добри, невини и млади људи.
Радован је прва и једина жртва која је настрадала на територији општине Бајина Башта, на граници са Босном, у ратовима 90 – тих година. А његовог имена нема на споменику код чесме у Бајиној Башти. Људски би било да се у знак признања и сећања на њега, на неком објекту или табли на јавном месту нађе име Радована Мијатовића.
Сахрањен је и почива у Мијатовићима, у његовој предивној планинској долини коју је највише волео. Стражу му држе његова омиљена брда, Рило, Главица, Зеленика и Ружића Брдо. Нека му је вечна слава, мир и спокој.
Момир Танасијевић
