Српска православна црква је изашла из Другог светског рата десеткована. Још увек није утврђено колико свештенослужитеља, монаха и искушеника, па и високих достојанственика страдало током рата. Погром над православним свештенством у Босни вршиле су усташе, по Македонији бугарски окупатори, док су зверства на Косову и Метохији вршили шиптарски балисти. Најболније је било у Црној Гори, где су попове и владике, па чак и црногорског митрополита погубили црногорски комунисти.
Духовни живот је готово замро. Српска православна црква је крај рата дочекала без свог патријарха Дожића, а Епархија жичка без владике Николаја (Велимировића). И један и други су из манастира Војловице, где су их Немци држали као таоце, депортовани су Дахау, злогласни логор смрти. Рат је преживео владика Николај, али се није вратио у земљу, остао је да се потуца по свету до краја живота. У Србији је највише пострадала Епархија жичка. Царска лавра, седмоврата црква, бомбардована је и до темеља срушена одмах на почетку рата.
У ослобођеној земљи, одмах након рата, почеле су да се „видају“ ране и обнавља духовни живот. Када су након изградње хидроелектрана у Овчарско-кабларској клисури неки манастири били потопљени, њихово монаштво и искушеници се преселило у манастир Рачу украј Дрине. Тако су у јесен 1948. године у Рачу стигли отац Василије Домановић и ђакон Павле (Стојчевић), потоњи Патријарх српски. Павле (Гојко Стојчевић) био је један од ретких монаха у Жичкој епархији који је завршио Богословски факултет.
И манастир Рача је пострадао током Другог светског рата. Спаљени су и опљачкани Станови на Калуђерским Барама, а исто је било и са конаком у самој Рачи. Зато је Епископ Валеријан, администратор Жичке епархије, у Рачу послао оца Василија Домановића, енергичног монаха, једног од највреднијих у Епархији, и ђакона Павла да обнове манастир Рачу и духовни живот у Рачанском крају.
Братство се брзо увећавало. Отац Павле је окупио десетак искушеника и са њима отпочео рад на припреми за духовно уздизање и за монашки постриг. Цела земља је иначе вапила за духовницима којих није било у многим селима и градовима. Тако је у манастиру Рачи украј Дрине почела са радом Монашка школа коју је водио монах Павле уз помоћ оца Василија. Планови младог ђакона Павла за кратко су прекинути јер је по потреби цркве премештен за предавача у Призренској богословији. Ипак, он се после годину дана вратио у Рачу и наставио започети рад у Монашкој школи.
Према сведочењу архимандрита Јована Радосављевића, духовног чеда монаха Павла, „у манастиру Рачи се већ 1951. године повећало манастирско братство. Променио се план богослужења, рада и читавог живота у манастиру“. „Отац Павле, као образован монах, нама је често држао часове из Светог писма, литургике, црквеног појања и других богословских предмета“ – пише архимандрит Јован у својим „Мемоарима“.
Али, све то није могло да прође незапажено од нових власти у Бајиној Башти, као и у самом окружењу манастира, у селу Рачи. Трн у оку било је све бројније братство и брз економски и духовни опоравак манастира. „У Удби у Бајиној Башти завладало је негодовање и страх од богаћења манастира. Комунисти за време своје владавине нису могли да замисле да се цркве и манастири богате и нормално живе, већ само да животаре… Када су бајинобаштански удбаши приметили у Рачи већи број монаха и младих искушеника, а на бајинобаштанској пијаци њихове лепе производе у намирницама и стоци, покушали су одмах то да зауставе“. Уследио је и упад и одузимање заставе Хаџи Мелентија и драгоцених црквених реликвија за потребе Ужичког музеја.
Удба је саслушавала искушенике, једног по једног, а потом је уследило и саслушање новог игумана манастира Раче, оца Јулијана и ђакона Павла у Бајиној Башти. Уследило је саопштење: „Са каквим они правом окупљају у манастиру омладину… То је у новој социјалистичкој држави забрањено…“ Црквени оци, игуман Јулијан и ђакон Павле су одговарали: „То су манастирски ђаци искушеници који се спремају да буду монаси у манастирима, зато морају као и сви ми да раде…“ Одговор удбаша је био: „Какви ђаци, где су им школа и професори, где вам је одобрење за то?“ Павле је на то одговорио: „А где је била школа Хаџи Мелентију и његовим монасима? Часловац и мотика, то им је била школа!“
Онда се пришло другим методама. Удба је на перфидан начин спровела своју одлуку. Манастиру је увећан порез неколико пута, што је довело до великог проблема. Братство је почело да се осипа. Убрзо је и ђакон Павле отишао на постдипломске студије у Атину, а потом одлуком Светог арх. Синода произведен у Владику Рашко-призренског. Тако је и престала са радом Павлова монашка школа у манастиру Рачи. Убрзо је дошло до премештања целокупног братства са оцем Јулијаном у манастир Студеницу.
У Рачу тада стиже игуман Хризостом и тако започиње ново поглавље у животу овог манастира.
Цветко Петров Стојкановић
