Омања кафаница са неколико столова у њој и један, по потреби и два стола, испред ње у Улици кнеза Милана Обреновића, пре ко пута полигона за обуку возача, носи необичан назив Бумеранг. На табли изнад улазних врата пише да је то власништво Бојана Милошевића, али то је оно слично оном што је писало на букви па Босанац помислио да је то тако и сломио алатку. У „ преводу“ није баш онако како пише јер главну реч води његов отац Обрад. Неки га памте и као одборника у Скупштини општине Бајина Башта из времена кад се „градила“ демократија.
За Обрада кажу да је ту у кафаници конобар и шанкер, често по цео дан. Делује да му је све потаман, увек насмејан, разговорљив, спреман за шалу и на свој рачун.
-Средином јуна Бумеранг је напунио 10 година рада. Можда нисам ово требао рећи, навалиће људи да долазе на част. Бојим се да не одем у стечај по рецепту оног што је спавао на теткином каучу па после дошао до десетак милиона евра . Додуше уз њега, Ђела, је био и онај, Динка, што уз гитару зна да направи лепу мелодију за песму- озбиљним тоном рече Обрад Милошевић, а потом прасну у смех.
Бумерангови гости, највише је сталних, имају обичај да кажу да у ту кафаницу долазе углавном из три разлога. Веле да се ту пије права, густа домаћинска кафа, пиво „свирне“ онако трубачки без чаша и сазнају најновије вести о варошким швалерацијама. Уз то, помало се „бистри“ политика, испредају приче о томе колко је ко дрпио, ко је коме дужан…По обиљу информација које се могу чути у Бумерангу, та кафаница постала је озбиљан конкурент ЛОСУ ( Локалној обавештајној служби) за коју кажу да је предводи неки Лакуб.
Мећу честим гостима су законски пријатељи, Милојко Југовић и Љубинко Радојичић, Љубинков син је ожењен Милојковом кћерком.
-Практично свако смо јутро на кафи у Бумерангу. Волимо да седимо за оним столом на тераси. Ретко смо сами, увек се неко прикључи. Волим да дођем овде, лепо се испричамо, чујемо свашта па и оно што не би могли ни помислити. Кафа је одлична, шта нама пензионерима треба више- каже Милојко Југовић.
У Бумерангу испричаше ми једну швалерску причу . Учини ми се да је занимљива па одлучих да је презентујем нашим читаоцима.
Прича говори о једном попу са овдашњих простора који је, после неколико година проведених у бајинобаштанском крају, добио премештај у једно село код Чачка. Лепо се он тамо уклопио са парохијанима па уз њихову помоћ реновирана је црква, саграђен парохијски дом, уређена порта… О попу сељани говорили све најбоље изражавајући жал што раније није дошао.
Поп био, кажу, прави лепотан, Један део женског света није био имун на ту његову лепоту. Све чешће се говоркало о поповим љубавним авантурама. Стигне прича и до председника Црквеног одбора. Он о томе упозна чланове тог црквеног органи, а већина њих му каза да су и они то знали, али да су ћутали. Један од њих предложи да сазову Црквени одбор и попу саопште да тражи другу парохију, јер по*јеба пола села, удато и неудато.
Дошао поп на седницу Црквеног одбора где му саопштише да тражи другу парохију. На питање шта му замерају, рекоше да имају само једну замерку. Слушао поп “оптужбу“ и размишљао како да се спаси. Кад се заврши са “оптужбом“ поп затражи реч:
-Разумео сам ту моју једину ману о којој сте говорили. Ја ћу да поступим по вашој вољи. Замолићу владику да ме премести у друго место, али не смем му казати разлог који сте навели. Вама хвала за све што сте учинили за цркву па и мене. Само да знате, попа без ку*ца нећете наћи.
То поколеба „тужиоце“ па се договорише са попом да остане код њих уз услов да се одрекне, или бар умањи“, оног посла“.
Текст и фото М.Андрић
