Ово је казивање о двоје људи великог срца који су својим поступцима у далеки свет одаслали дивну слику о нашој земљи и народу. Представили су нас у најлепшем светлу. Лица им неће доспети на насловне стране престоничких новина, нити ће њихов чин бити кандидован за подвиг године иако је племенитост онога што су учинили неоспорна.
Аутор: Драган Поповић Курузлија
Сумрак се спуштао над Таром, густ лепљив и студен. Изненадна фебруарска мећава бејаше снежним наносима оковала планину и путеве учинила непроходним. Под планином, у рачанском засеоку Горња Копривна димиле су се још само две стално настањене куће. У трећу је повремено долазила жена на оронуло родно огњиште. Од пролећа до јесени да засеје башту и обрађује комад очевине, а зими да нахрани своје кућне љубимце и успомене на младост освежи. Те вечери задесила се у селу. Изашла је пред кућу наручје дрва да унесе и види зашто су се пси узнемирили. Мислила је да су осетили неку зверку. Намерници и суседи су у то доба године и дана ретко наилазили. Прва сусетка је удаљена стотинак метара. Била је исувише стара, а и грип ју је за постељу приковао. Син јој је отпутовао у далеки град код родбине. Нешто даље налазио се дом двоје седамдесетогодишњака. Посвуда владаше гробна тишина. Таман хтеде да крене ка надстрешници са дрвима кад спази две сенке како посрћу раскаљаном стазом што је од макадамског пута ка њеном дому водио. Једна се одупирала о дугачку, јаку мотку. Одмах је познала да нису из краја. Смирила је псе и кренула усусрет незнанцима. Две промрзле, преморене прилике бејаху жене, блатњаве и мокре. Једва су се држале на ногама. Поздравила их је, оне на неразуљивом језику отпоздравиле. Нешто су објашњавале, она разумела само да спомињу Национални парк Тара. Показале су јој на мобилном телефону фотографију аутомобила уроњеног у снежни смет. Схватила је. Странкиње пошле у обилазак Таре и наноси снега их заробили. Заглавиле се и траже помоћ. Позвала их је у кућу. Уствари, позвала их у коначић зидан ћерпичом, избицу напрслих неравних зидова окречених у бело. Била је ту и већа кућа, али хладна као зиндан у којој се зими није могло боравити. У коначићу је било топло, ватра у бубњари је гласно буктала, а придошлице су биле преморене и скочањене од студени. Кад се угрејаше, покушале су да јој испричају шта им се десило. Говориле су у телефон, а онда јој давале да прочита превод на српски. Потом је она говорила, а оне са екранчића читале превод. Сазнала је да су Кинескиње, да обилазе Србију, да им се аутомобил заглавио, потонуо и угасио се, да су сву снагу потрошиле одгрћући снег али ништа нису постигле. Мрак се спуштао, планинска пустош их плашила, морале су потражити заклон од звериња и хладноће. У колима нису имале никаквих изгледа да живе дочекају јутро.
Пешице су кренуле низбрдо и наишле на прву кућу. Опустели дом у коме нико није живео. Једва су по клизавици сишле до села. Ту су уместо снега наишле на раскаљану иловачу. Угледале су недовршену кућу, али ни у њој нико није живео. И становници трећег дома на који наиђоше одавно су на небу боравили. Онда су чуле лавеж и сад су ту. Замолиле су да позове агенцију од које су рентирале ауто. Позвала је, али се мобилни одазвао обавештењем да бира непостојећи број. Дале су јој још два броја, оба недоступна. Жене су биле очајне. Ноћас немају куд, од умора не могу ни да стоје, а напољу је тако хладно. Питале су има ли у селу преноћиште, платиће колико год затраже. Онда је она говорила, а телефон преводио. Рекла је да преноћишта у селу нема, ни људи нема, да она нема никаквих услова, ни воде, ни купатила, само ова изба. Оне поновише да немају куд, смрзнуће се, моле да преноће седећи уз пећ. Домаћица је погледала други кревет у собици. Био је затрпан постељином, одећом, пакетима сувишних ствари. Тескоба као у затворској ћелији. А ватра је у усијаној бубњари пуцкетала и мирис ужарене буковине био је опојан. Жени однекуд паде на памет да Кинези воле чај и на пећ пристави лончић. Домаћица се мало колебала пре него што је изговорила у телефон: – Ако ово што имам није мало, поделићу са вама. Понуда озари забринута лица незнанки. Жена са закрченог кревета поскида ствари и размести их по угловима и поду просторије. Дрвени кревет био је стар скоро столеће, душек у њему нешто млађи, са подераним платном и испалим опругама. Застидела га се пред гошћама. Ни онај на коме је спавала није био бољи. Кад хтеде да скине и јамболију којом кревет бејаше застрт, оне углас зажагорише показујући гестовима да то остави, биће им топлије. Обрадовала се што неће видети искрпљени душек. Најновијом навлаком пресвукла је грбави вунени јорган и прострла нови чаршав. Кревет није изгледао тако лоше. Коначић над каменим подрумом замириса на милодун и мајчину душицу када је у воду насула биље за чај. Послужила их је и слатким од шумских јагода. Биле су очаране укусом. Пошто испише, подгрејала је сарму на пећи. Своју вечеру и сутрашњи ручак. Рече им да је то сарма, а оне су гледале у телефон и понављале: сарма, сарма. Допадао им се звук те речи. Јеле су полако, достојанствено као да су у неком ресторану. По изразима њихових лица видела је да им се вечера допада. Тањире су држале у крилу. Једна је седела на кревету, друга на троношци, само да остану што ближе ватри. На ниској столичици између њих био је хлеб и тањир са сиром и кајмаком. Случајно је за изненадне гошће имала и по велико парче торте. Изнела им је све што имађаше и осећала се срећном. У њеном детињству и младости намерници нису могли неугошћени кроз село проћи. Питале су је показујући на сарму, торту и слатко је ли то она правила. Потврдила је и рекла да живи од онога што сама спреми, продавница је удаљена преко десет километара. После вечере једна упита за тоалет. Рекла је да нема, пољски је подалеко, може напољју где год жели. Даде јој штап да кучиће отера ако је нападну. Сва три псића седела су на широком прагу пред вратима. Нису ни зарежали на незнанку. Увидели њену беспомоћност па је нису узнемиравали. Ни њену другарицу кад је по истом послу изашла.
Ујутру им је опет кувала чај и поставила доручак. Само њима јер хлеба за троја уста није било довољно. Себи ће испржити уштипке кад их испрати. По доручку, затражиле су нешто што није разумела. Вероватно те речи није било у телефону. Речи није било, али је слика на и нтернету била јасна. Лопата. Дала им је алатку и крупнија Кинескиња оде на планину. Вратила се после два сата. Као и синоћ, смрзнута, преморена и мокра. Ништа није успела да уради. – Има ли неко у селу да им ослободи кола? – питале су. Домаћица је трен размишљала. Бојала се да неко не обрука село нереалном ценом услуге. Понекад су људи склони да злоупотребе невољу ближњега. А она је желела да туђинке из скоро умрлог села понесу лепа сећања. Знала је коме се треба обратити. Човек се одмах јавио. Тих и честит, старинског кова. Као и његови остарели родитељи. Кућа му је била удаљена четири, пет километара. Мирко из Средојевића. Неке људе ни најгора времена не успевају искварити. – Можеш ли доћи да ишчупаш ауто, две Кинескиње се заглавиле у смету на Соколини? – упитала га. – Не могу, сечем Илији дрва у потоку, пробудићу Слоба, дошао је из треће смене и сад је код куће. Слобо, Мирков син, био је ватрогасац. Појавио се после пола сата. Ведар и насмејан, без трагова умора од целоноћног бдења. Сачекао је да се странкиње опросте са домаћицом. Дуго су је грлиле, фотографисале се са њом, тражиле меил адресу коју, наравно, није имала. Поклонила им је теглу слатког од јагода за пут. Питале су за цену гостопримства. Рекла им је да се гостопримство пружа, а не продаје. Има троје деце у белом свету, можда ће неко некада њима вратити што је другима дала. Последње што је на екрану њиховог телефона прочитала било је: ти си наш спаситељ, наш анђео чувар. Испратила их је до места где је млади ватрогасац паркирао аутомобил. Махала им је све док нису замакли за окуку пута што се ка планини пео. Онда је пошла да сусетки исприча о догађају. Хладноћа је натера да сакрије руке у џепове дугачког вуненог прслука. Промрзли прсти једва регистроваше комадић папира. Необичног, крутог папира. Можда са неким заборављеним телефонским бројем. Не сећа се кад га је записала. Згужва папир и кад хтеде да га баци, на длану угледа најкрупнију српску новчаницу. Док су је грлиле за растанак, једна од гошћа јој је у џеп спустила. Много важније од тог комада папира биле су јој успомене које ће незнанке у своју далеку, тајанствену земљу однети. А на планини млади ватрогасац је за тили час разгрнуо снег, упалио ауто и својим колима пропртио странкињама пут до асфалта одакле су саме могле продужити.
Нјихов поступак испунио ме је радошћу и поносом. Моје родно село, скоро пусто, пред странцима који су се у невољи нашли, у пуном сјају је заблистало. Женино име? Оно је много мање важно од њеног подвига. Зове се Драга Павловић. Она и ватрогасац који није био на дужности обични су мали људи великог срца. Њихова племенитост свакоме од нас помало припада. Исто као и успеси наших спортиста, уметника, научника. Хвала им што ће нас туђини по добру памтити.
Преузето са портала ПАСАЖ.РС
