У 73. – ој години живота преминуо је Драган Поповић Курузлија, слепи песник, музичар, скулптор… Рођен је у Рачи 16. новембра 1952. године. Основну школу завршио је у Бајиној Башти, учитељску у Ужицу, а вишу педагошку, музички одсек, у Скопљу. Радио је у Пожеги као наставник музике, музички педагог, хоровођа и композитор. Био је успешан руководилац пожешког хора. Писао је прозу и поезију коју је објављивао у Свитку, Бајинобаштанским новинама, Баштини и др. књижевним листовима и часописима. Објавио је збирку песама из које је десетак песама награђено на „Поетској позорници” у Ћуприји. Добитник је књижевних награда „Војислав Минић” (2005) и „Милутин Ускоковић” (2007). По његовим текстовима снимљена је телевизијска емисија Месец на дохвату руке, награђена на фестивалу у Врњачкој Бањи 2004. и етно-филм Од верема горег јада нема, награђен на фестивалу у Кучеву 2005. Поред књижевног рада, правио је и скулптуре у дрвету. Узор су му били стари сеоски мајстори „који знађаху свему што рукама дотакну печат сопствене душе утиснути”. Пензионисан је у вре,е када је почео да губи вид, као наставник музичке културе. Пензионерске дане је проводио у селу Пониковици код Ужица. Називали су га и Српским Хомером. Познат је по збиркама песама “Ољубичене зоре петровске” и “Људи мога завичаја”, као и по збиркама приповедака “Архимандритов прстен” и “Мирис детелине”.
Драган Поповић је био најбољи је доказ да предаја никад не би требало да буде опција и да можемо онолико колико желимо. Његове очи су биле црни штап и прсти са којима је непогрешиво баратао и то све са, циркуларом, струјом, косом, мотиком и хармоником.Драган је свима који се боре са неким хендикепом поручивао да не смеју да се предају, јер срећа је можда иза ћошка, али ако не крену до тог места никада је неће пронаћи, а као некадашњи просветни радник моли родитеље да своју децу која имају можда неки инвалидитет да их не закањају, већ да их спремају за живот без задршке и препрека.
