Бавећи се судбином српског народа Сребреничког среза у 20 веку и анализом страдања и паралелама 1942/3 са 1992/3 долазимо до закључка да оно што се дешавало 1942. се наставило 1992. године. Да су судбине многих наших села исте и 1942. и 1992. године. Да су злочинци исти из истих фамилија а да су злочини свирепи, монструозни и несхватљиви за 20 век. Да након свега и свих тих масовних страдања Срба имамо покушај англосаксонске политике да сва та страдања минимизирају и да Србе сребреничког среза прикажу као геноцидне а Републику Српску као геноцидну творевину.Сребренички срез обухватао је општине Сребреницу,Братунац, Кравицу, Факовиће, Скелане ,Осатицу и Крњиће и бројао је, по попису 1931. године преко 35.000 становника, од којих је Срба било 51%. По попису из 1991. Срба је било 9.500 а муслимана 27. 000. А генеза је оваква. Сребренички срез дао је 600 Солунаца. Солунци, попут Пере Ђукановића, Јездимира Дангића, Љеље Петковића, Ристе Перића и Јована Николића подигли су устанак 1941. године у одбрани својих огњишта у Сребреничком срезу. Усташе из Сребреничког среза, на челу са Ризом Селманагићем, Хасанковићем из Пећишта код Поточара, прелазе 1944 године у Сребренички партизански одред чији је први командант био Андрија Марковић.Те усташе у Сребреничком одреду преузимају безбедност одреда и у складу са политиком братства и јединства увлаче у Сребренички одред све више усташа ради мултиетничког карактера одреда.Ризо постаје шеф Удбе и све сСлунце и устанике из Сребреничког среза шаље у затворе и на Голи оток . попут синова Пере Ђукановића, Ђокана и Павла. Ризо наставља политику чишћења Срба из Сребреничког среза и неприкосновено влада овим просторима Подриња од 1945. до 1992. године.Резултати његове владавине се најбоље виде из пописа становништва у Сребреничком срезу и 1931,1961. и 1991. године.За 30 година број бошњачког становништва се у срезу повећао три пута а број српског становништва је преко реке Дрине протеран толико, тако да је 1991. године у Сребреници било 27. 000 Бошњака а 9.500 Срба.Иако је у рату од 1992. до 1995. године у Подрињу страдало преко 3.000 Срба, за све те злочине Срби су добили 10 пута више пресуда и затвора од Бошњака иако је проценат страдања одговарао проценту из пописа становништва 1991. године.
Кренимо редом са паралелом 1942/3 и 1992/3. У селу Залазје на централном споменику имамо имена жртава и 1943. и 1992. године.На треће Тројице 1943. године у овом селу је убијено 97 Срба,међу којима 45 из породице Ракић, затим 16 Максимовића и 15 Драгичевића. На Петровдан 1992. године убијено је 69 цивила у селима Залазје ,Саса,Биљача и Загони.Опет судбина и Ракића и Драгичевића и Станојевића иста и 1943. и 1992. године. Злочинци од истих фамилија и из истих места. Све је исто,само правде нема, ни за 1943. ни за 1992. годину.Нико није осуђен иако се знају имена злочинаца .За све злочине над Србима Сребренице, Бошњаци су добили 27 година затвора а Срби преко 1.000 година.
Кравица 1942/4. и Божић 1993. године. На други Васкрс 1942. године усташе из Сопотника Рамо Авдић и Ибрахим Сулејмановић напале су село Бањевиће и за један дан убиле 164 мештана Срба из тог села, углавном жене, децу и старе и немоћне. Убијених 112 је из Бањевића а остали из Каменице, Лијешња и Дрињаче.У јулу 1944. године, у Анђићима су запалили у једној кући 46 Срба из околних места.Божић 1993. година и напад на село Кравица када су Насерове јединице на кућним праговима убиле 49 Срба, старих, болесних и немоћних, попут Неге Ерића и супруге Крстине. Убице исте. и 1993. као и 1942.,комшије из суседних села а презиме познато.То су Шабићи и 1942. у Дрињачи и 1993. у Кравици, Веиз Шабић (1966), командант 284 бригаде 28 дивизије Армије БиХ учесник напада на Кравицу.Командовао је јединицом од војника из Коњевић Поља,Церске и Каменице.
Јежештица је српско село поред Кравице које је доживело исту судбину страдања како 1942. тако и 199. 2 године кроз судбину породице Млађеновић.Од усташа током 1992. године убијено је 161 мештанин овог села а 1992 године 39 мештана .Љубомиру Млађеновићу су те 1942 године на кућном прагу убијени отац,мајка и трогодишња кћерка Јела и супруга која је била у другом стању.Убијен је и његов брат Петар његова супруга и његове четири кћерке.Љубомира су заробили и одвели у логор,одакле се вратио тек после рата.Љубомир се поново оженио и са супругом Савком добио шесторо деце ,четири сина и две кћерке.Трагедија ове породице поново почиње 12 јула 1992. године, Љубомир је тешко рањен док је радио на њиви и одвезен у Београд у болницу. Док је боравио у болници муслимани су из Поточара и Шушњара упали у село и убили му супругу Савку и сина Драгана. Другом сину Анђелку одсекли су главу и као трофеј однели Насеру Орићу.Од последица рањавања умро је и Љубомир 1994. године. Браћа Млађеновић су убијени пред очима мајке Савке,након чега су и њој пресудили. Опет су злочинци исти како 1942. тако и 1992. из Шушњара из фамилије Адемовићи. Раније очеви, а сада њихови синови.У документима о страдању Срба у 20. веку у геноциду који су починили муслимани из Сребреничког среза као припадници НДХ,убијено је најмање 6469 Срба међу којима је било 400 деце.
Судбина села Подравање 1942. и 1992- године је испричана кроз судбину фамилије Митровић о чему ми је причао њихов син Милош Митровић (1948).Током 1942. године је преко 50 Срба из Подравања убијено од стране муслимана из Кутузера Луке и околних места. Што нису убили у селу Подравање, натерали су становништво у Клотијевац и побили на реци Дрини.Милош нам је испричао судбину своје мајке Руже,својих стричева затим судбину породица Марковића,Маринковића,Шараца, Перендића и других фамилија.Милошев стриц Драго доживио је два клања, једно 1942- па када то клање није скроз успело онда је довршено 24. септембра 1992. године када је поново заклан.То је јединствен случај човека који је доживио два клања у два последња рата.У нападу на Подравање 1992. године убијено је 40 цивила-мештана на својим кућним праговима.
Село Брежани, иста судбина на друге Тројице 1943. као и 30. јуна 1992. године, причају ми Милорад Марјановић, Милан Стевановић и Милојко Крстајић.Те 1943. године су усташе из околних села убиле 76 мештана а у кући Стевановића су спалили 33 мештанина, од чега је било 17 Стевановића по причи бабе Станимирке која је родила Раденка оца Радоја Стевановића који данас живи у Бајиној Башти.Сличну судбину у оба рата су имали и Крстајићи.У овом рату иста судбина је и фамилије Ранкић. Како ми је испричала Слађа Ранкић, удато Трифуновић која живи у Скеланима а којој су у овом рату убили оца Милисава и браћу Драгослава и Мирослава, најужаснију смрт је доживео Видоје Лазић( 59) кога су злочинци најпре тукли а потом га разапели на крст и живог запалили.Епилог страдања Срба из Брежана, 1943. је убијено 76 а 1994. 32 цивила. Жртве и злочинци из истих фамилија. Стевановићи, Крстајићи, Марјановићи, Ранкићи и други убијани су на кућним праговима и 1943. и 1992.Убице из фамилија Табаковићи, Јусуфовићи, Јахићи,Крџићи…Село Крњићи, иста судбина као и свих других српских села и 1942, и 1992.О страдању мештана Крнићи причају ми Станимир Јовановић,Цане Петровић,Љубиша Тримановић и други.О судбини Драгутина Тошића, четничког команданта и првог учитеља у Крњићама , прича ми његов син Ацо (1939),учитељ у пензији који живи у Бајиној Башти. Жртве Арсеновићи, Владићи, Блажићи, Јовановићи и 1942. и 1992.У стану су запалили непокретног и болесног, учитеља Парачу а убили на кућном прагу учитеља Рада Тримановића.У нападу 5.јула 1992. године убили су и свештеника Бобана Лазаревића. Тог дана убијено је у селу 19 недужних становника Крнића на својим праговима. Исту судбину и 1942. и 1992. су доживела и друга српска села око Сребренице, од Гостиља, преко Чичеваца, све до Божића и Скелана. Нису поштеђени ни лојални Срби који су остали у својим кућама у енклави Сребреница.Сви су убијени на свиреп начин, од медицинске сестре Раде,старице Иве до Зеца и фамилија Стјепановић и Димитровски.Свирепост убистава од одсецања глава, делова тела и вађења очију, што је описивао и Ибран Мустафић у својој књизи”Планирани хаос”. Сви злочини су се десили у 1992. години и били су систематски, планирани и имали елементе етничког чишћења,нарочито села уз Дрину.У периоду мај 1992-јануар 1993. спаљено је на подручју Сребренице преко 50 српских села и засеока осим два села Црвице и Петриче.Напади су били на највеће српске празнике, од Божића до Петровдана. Историја нам се понавља.Злочинци се знају,само правде нема.Свирепост и начин мучења и убијања се понављају.Срби праштају а заборављају, а муслимани поручују натписом из Меморијалног центра у Поточарима”Нека освета буде правда.”
Др. Радомир Павловић
