Са ходочашћа у манастиру Рачи украј Дрине
Прошла су два столећа од смрти Хаџи Мелентија. Стојимо пред јужним зидом манастирског здања са кога светли часни крст који Хаџија држи у својој десници, а у левој руци блиста мач и стреми ка зидинама које опседају ову хришћанску светињу „ево, већ пет стотина година“. Хаџи Мелентија је изобличио и у камену урезао његов лик на стоту годишњицу од његове смрти, 1924. године, академски сликар Михаило Миловановић, родом из Тука код Ужица, касније још један страдалник за веру Христа на почетку Другог светског рата.
Мелентије је стигао у разрушену Рачу за владе Хаџи Мустафа паше, кога су Срби прозвали Српска мајка, јер им је живот учинио сношљивијим након четири стотине година ропства. У Рачу га је послао са још два сабрата Исајијом и Игњатијом игуман манастира Троноше Јовановић. И обнови Мелентије за годину дана, како пева бесмртни Вишњић.
Смутна времена су наступила у читавом Османском царству, нарочито после смакнућа Селима Трећег, просвећеног турског султана и реформатора. Али није се имало нити могло назад. Године „слатке среће“ брзо су прохујале. Београдским пашалуком поново су овладали јањичари, пошто су погубили Хаџи Мустафа пашу. Зулум је из дана у дан био све гори. Онда, када се нико није надао „гром загрми на Светога Саву“ и у Орашцу се појави Карађорђе Петровић. Мелентије се стави на чело српског народа у Соколској нахији, исто као Прота Матија у Ваљевској. Тако је 1804, године Хаџи Мелентије отпочео устанак у Подрињу и убрзо стекао поверење Карађорђево који га постави за војводу Рачанског и Соколског.
Јунаштвом и мудрошћу истакао се Хаџи Мелентије у борбама на Дрини, у опсади Ужица, у борбама око Ваљева и у походима на сребреничке Турке. Као искусног ратника и мудрог дипломату Карађорђе га шаље у Русију, у мисију која је уродила плодом. Руски цар шаље руску војску преко Дунава у Србију, а једна јединица заслугом Мелентија стиже и у Подриње. Њом је командовао „Требињаки новокрштени“. Из ове мисије Хаџи Мелентије се враћа са високим руским одликовањем и даровима којима га је руски цар Александар одликовао. Уследила су и бројна признања Карађорђева и именовања у црквеној хијерархији, за шабачког Владику, али нажалост због слома Првог српског устанка није дошло до устоличења.
Драматични догађаји који су се збили у Европи тих година и долазак Наполеона пред Москву убрзали су слом српске војске. Карађорђе са својим војводама прелази у Срем. Са њим су и Хаџи Мелентије и Прота Матеја Ненадовић. Турци, предвођени новим београдским везиром Сулејман пашом Скопљаком отпочињу невиђен терор по Србији, пале и секу све редом. Манастир Рачу Сребренички Турци предвођени Мемиш-агом спаљују и у олтару секу Игњатију, рачанског монаха. Мелентије са Протом Матејом започиње нову дипломатску мисију у Бечу, где се одржавао мировни конгрес након Наполеоновог пораза код Москве. Са Петром Молером, Цукићем, Поповићем и другим Карађорђевим избеглим војводама свакодневно обавештава Проту Матеју о приликама у Србији и врши притисак да моли цареве Русије и Аустрије за помоћ. У својим дневницима које је водио прота Матеја свакодневно бележи преписку са Хаџи Мелентијем, Цукићем, Петром Молером и Јанићијем, Карађорђевим секретаром, о приликама у Србији после слома устанка. Несебичну помоћ му у састављању преписки молебана које је упућивао од једног до другог цара, најпре руског а потом и аустријског, пруског, и енглеских дипломата који су тада боравили у Бечу на конгресу, пружали су му просвећени Срби у Бечу Димитрије Давидовић, Фрушић и Живковић. Помоћи није било ни одакле. Европски бирократи су сиротог Проту отурали од једног до другог. Ово је трајало целу 1814. и све до пролећа 1815. године. Онда је Сулејман паша решио да посече све виђеније Србе који су остали у Србији. Милошу је наредио да их све сакупи у Београд, од простог добошара па све до сеоских кнежева и свештеника. А онда се није имало куда. Србија се поново дигла на оружје. У Такову, на Цвети 1815. године Милош је под барјак позвао све виђеније Србе и узвикнуо: „Ево мене, ето вас, рат Турцима“. Тако је отпочео Други српски устанак. Хаџи Мелентије се са Протом Матејом враћа у Србију. Није подуже био у милости кнеза Милоша. Ипак, својом мудрошћу успева да сачува живу главу. Вратио се у Рачу и отпочео другу обнову порушеног манастира коју ће успешно уз помоћ верног народа окончати за свога живота. Последње дане свог бурног живота Хаџи Мелентије проводи надзирући радове на обнови манастира. Са верним народом кога је код књаза ослободио свих пореза док је трајала обнова, дочекао је и да кнез Милош дође у Рачу на велику светковину поводом друге обнове.
Хаџи Мелентије, архимандрит манастира Раче, Карађорђев Соколски војвода, упокојио се у манастиру 1824. године. Слава му на вјек и вјекове!
Цветко Петров Стојкановић
