О шаху као древној игри мало се знало у Бајиној Башти између Првог и Другог светског рата. Прве активности на популаризацији шаха покренуо је Петар Трифуновић, млади правник – приправник, запослен у Начелству среза Рачанског, који је играо симултанке са љубитељима шаха у хотелу „Босна“ и у кафани Љубисава Веизовића. После неколико година по одласку Трифуновића настало је затишје у игри шаха. Треба рећи да је Петар Трифуновић доцније докторирао на правним наукама и постао шаховски велемајстор. Био је пет пута првак Југославије. Са љубитељима шаха у Бајиној Башти, као велемајстор, одиграо је две симултанке, прву у лето 1966. године, а другу у хотелу „Дрина“ у јесен 1970. године.
После Другог светског рата шах добија на популарности, али је дуго времена требало да се у граду оснује шаховски клуб.У септембру 1962. године основан је у Бајиној Башти први шаховски клуб „Тара“, али је убрзо престао са радом. Десет година касније, у мају 1972. године одржана је оснивачка скупштина Шаховског клуба „Бајина Башта“. Име клуба предложио је Предраг Дељанин, радник ХЕ. Хидроелектрана је обезбедила и просторије, инвентар и друге услове за рад новооснованог клуба. Скупштина је изабрала први Управни одбор, чији је председник био Милорад Шоботовић, секретар Чедомир Ђурковић, а чланови: Петар Дамњановић, Милан Средојевић, Радомир Петковић, Мирослав Караклић и Слободан Марковић. После скупштине велемајстор Матановић је одиграо симултанку на 25 табли. Занимљив је резултат, 23,5:1,5 у корист велемајстора, кога је једино Ивко Милошевић успео да победи, док је Чедомир Ђурковић ремизирао.
Тог лета, 1972. године, када су у Бајиној Башти шах играли најчешће„неквалификовани и ванкатегорни“ шахисти, у клуб је почесто свраћао и један дванаестогодишњи дечак Драган Мијановић који, тек што је завршио пети разред основне школе а већ је доста добро савладао тајне древне шаховске игре. Он би понекад седао и за шаховску таблу и играо са много јачим и старијим шахистима, понекад је, на опште изненађење и успевао да победи. Тада су падали и коментари: “Овај мали има кликер, биће од њега нешто…”. И већ тада је било јасно: клуб је добио младог и перспективног играча који ће и у наредних пола века остати у истој средини, занавек веран истом клубу и великој љубави – шаху. Мијана се радо сећа тих својих првих мечева у клубу, када је почео интензивније и озбиљније да се посвећује древној игри на 64 поља. Учио је од старијих, али је све више почео користити и шаховску литературу. – Тешко је набројати све шахисте који су прошли кроз клуб и дали велики допринос његовом развоју, и од којих сам много научио. Ипак треба посебно истаћи Милорада Шоботовића, Ивка Милошевића, Славка Баштовановића, Миодрага Јовића, Божу и Брана Булатовића, а ту су и Радојко Урошевић, Милан Лукић, Драгослав Шишић, Милош Бошковић, Милица Гордић, Мира Павловић, Јелка Петковић, Снежана Пурић, Драгица Жугић, Нада Ивановић, Љубица Николић, и многи други. Убрзо се оформила плејада младих шахиста као што су Владимир Васић, Зоран Милошевић, Срђан Јелисавчић, Предраг Марчета, Бранко Безаревић, па и ја са њима – сећа се Драган Мијановић. За свој први наступ, као члан клуба, Мијановић сматра учешће на турниру у Косјерићу 1977. године где је играо на омладинској табли. Већ следеће године, на МОСИ играма у Горажду он постаје стандардни члан екипе и то остаје све до данас. Три пута је био првак на првенству клуба, први пут 1983. године, а онда 1996. и 2009. године. Почетком осамдесетих година, као првак клуба, добија и титулу мајсторског кандидата.
– На МОСИ играма шахисти Бајине Баште су се увек налазили међу фаворитима, а своју високу класу потврђивали су освајањем медаља . Најсјајнија, златна медаља, освојена је у Вишеграду 1976. године. Тад је направљен и јединствен подвиг, у једном дану остварена су чак два максимална резултата од по 6:0. Тешко да ће се то икада поновити – истиче Мијана који се сећа и првих МОСИ на којима је Бајина Башта била домаћин, 1986. године. Шахисти су тада играли на Митровцу. Драган Мијановић има заиста дугу и успешну каријеру. Играо је на многим турнирима, често и против најјачих велемајстора. Сваки од тих турнира је посебна прича, једно узбудљиво и незаборавно сећање, задовољство какво може само шах да приреди. Остало му је у сећању првенство региона 1979. године, на Палисаду, када су постали прваци и када су се пласирали на првенство Србије које је потом одржано у Кладову, у хотелу “Ђердап”. Осамдесетих година прошлог века неколико пута је учествовао на великом турниру у Ужицу, у Дому Ваљаонице у Севојну, поводом обележавања оснивања Друге пролетерске бригаде. Ту је, једне године, међу 140 шахиста, познатих широм Југославије, освојио високо треће место. Мијановић сматра да је то један од његових најуспешнијих наступа на неком такмичењу. Мијановић се посебно сећа и симултанки на којима је играо против најјачих велемајстора. Успевао је да ремизира са Матановићем и Велимировићем, а прошле године у Осечини је и победио велемајстора Костића. За педесетогодишњу верност клубу и за велики допринос у развоју шаха у Бајиној Башти, Драган Мијановић је недавно добио и “Златну плакету” од Спортске ревије “ББ журнал”.
Има и много анегдота и занимљивости из Мијановићеве каријере. Бележимо једну од њих:
– На МОСИ играма у Бијелом Пољу 1989. године, капитен Шаховске екипе Бајине Баште Ивко Милошевић ме једном изоставио из екипе због тога што сам претходне ноћи „био превише весео уз чашицу са весељаком Миленком Илићем – Џамбом”. Тада сам видео једно празно место у екипи из Нове Вароши, сео за сто и играо као њихов играч против неког Милинковића из Колашина и победио. Не знајући за ово, Ивко ме стави у екипу после подне и по распореду, кад нешто хоће да се деси, – опет играм против екипе Колашина и опет против Милинковића! Кад дође у изгубљену позицију, Милинковић ме пита: „Па зар нисмо ја и ти јутрос играли?” одговорио сам: „Нисмо!” Ивко потврди да сам играч Бајине Баште, па се партија настави и ја опет победим истог играча и све испаде „регуларно”!
Обрад Додић
