МАЈСТОР ЗА ЂАЧКУ, ВОЈНИЧКУ И МОМАЧКУ ФРИЗУРУ
.За бербере, или фризере, увек се говорило да су „прави мајстори на правом месту“. Отуда и она позната песма: „Бербери су први људи, то је стара ствар, бербер не мож’ свако бити, за то треба дар…“. А када је реч о бајинобаштанским фризерима, засигурно свака прича морала би да почне од Добривоја Јашића, данас најстаријег мајстора овог заната у читавом ужичком крају, а можда и шире…
Добривоју је већ осамдесет и пет лета, а он и даље са широким осмехом у свом фризерском салону у Светосавској улици дочекује своје муштерије, као најискреније пријатеље и као род рођени. Увек спреман за разговор и шалу, најчешће пита: „Хоћемо ли ђачку, војничку или момачку фризуру?“. То је његова препознатљива парола на коју су сви одавно навикли.
Из свог завичаја, Босанске Црвице са леве стране Дрине, дошао је у Бајину Башту као 17-годишњак, давне 1953. године. Занат је учио код познатог бајинобаштанског фризера Јована Мађара, где се задржао скоро две и по године. И баш када се припремао да заврши занат и да стекне мајсторску диплому, изненада је добио позив за војску. Војска се, наравно, није могла тако лако одлагати, па је морао по убрзаном поступку у Ужицу да полаже још неке испите из трећег разреда Школе ученика у привреди, истовремено је морао полагати и мајсторски, практични испит. Вредан и упоран, Добривоје је успео, само неколико дана пре одласка у војничку касарну у Нишу, да добије диплому о завршеном занату.
Након завршетка војног рока, Добривоје се обрео у Ужицу, где је скоро три године радио у Берберско-фризерској задрузи. Била је то добра прилика да уђе у све тајне фризерског заната и да допуни и усаврши своја знања и вештине. Ужичка Берберско-фризерска задруга је у то време окупљала изузетне берберске мајсторе и фризере, као и ученике берберског заната и фризераја. Пружали су све врсте фризерских услуга.
– У време када сам се активно почео бавити овим послом, старије колеге су нам стално говориле да без алата нема заната, али су при том истицали да ни алат ништа не вреди ако немаш сигурну руку и не волиш свој посао, а посебно ако не волиш људе. Ако не поштујеш и не волиш људе и своје муштерије као најбоље пријатеље, онда не треба се ни бавити овим послом – каже Добривоје Јашић, пребирајући сетно по својим негдашњим успоменама.
Животни пут је Добривоја из Ужица одвео право у Сарајево. Већ тада је био „мајстор на гласу“ који свој посао ради са умећем и љубављу. Радио је пуних шест месеци код једног приватника који је имао радњу у центру града, код Марин двора. За кратко време је упознао Сарајево и све лепоте овог града, нарочито неизбежну Баш-чаршију, Земаљски музеј или Бегову џамију…
А онда је на ред дошла Бајина Башта, варошица у којој ће Добривоје остати до дана данашњих. Прву фризерску радњу је отворио на месту где се данас налази Месарска радња „Бајић“. Убрзо после тога „запловиће у брачну луку“ са својом животном и пословном сапутницом Милком из околине Обреновца.
Скоро у исто време, она је постала КВ фризер, а он стекао диплому ВКВ мајстора у Ужицу. Отворили су заједничку берберско-фризерску радњу преко пута „Европе“, у Шибалића локалу. Имали су мушки и женски фризерски салон, доста модеран у то време. Опрема у салонима је била савремена, па су и њихове услуге биле на високом нивоу. Тада се већ прешло на рад са електричном хаубом, па су бајинобаштанске даме могле себи да приуште „хладно трајне фризуре“, које би истицале и показивале на вечерњим корзоима у главној улици.
Једно време су Милка и Добривоје имали свој мушки и женски фризерски салон у Улици Браће Нинчића, „преко пута старе поште“. Из ове радње су негде почетком осамдесетих година прошлог века прешли у Светосавску улицу, на локацију у којој се и данас налазе. Пре нешто више од четврт века, 1995. године, Јашићи су отишли у пензију. Фризерску радњу, са мушким и женским салоном, пренели су на млађу кћерку Светлану Ђорђевић. Добривоје је, међутим, наставио да и даље буде активан, да настави са радом, тако да се и данас налази на свом радном месту, иако су у радњи запослена још два фризера.
ЗЛАТНО ДОБА
-Златно доба за нас било је оно време када се градила хидроелектрана. Бајина Башта је била препуна људи са стране који су овде радили и живели са својим породицама. Ми смо имали много посла и лепо смо зарађивали, али смо се доста и дружили, Наша радња је била право место за дружење и живе разговоре о свим темама. Код нас је увек било запослено по два – три радника, некада и више. Многе наше фризерке су се поудавале од нас, са њима смо и даље у контакту – каже Јашић.
Бајина Башта је, сећа се Добривоје, у то време имала више берберско – фризерских радњи и све су добро радиле. Сарадња и колегијалност, поштовање и уважавање међу њима је била заиста на високом нивоу. Многи и данас памте Средоја Јовановића који је купио локал на месту где је сада Бајићева месара, ту је отворио радњу, па Стеву Божића, Ђуру Станисављевића који је имао радњу изнад парка, на тргу где је некада била берберска радња Обре Андрића, тада је још увек радио и Јово, познати фризер у чаршији. Сви су запошљавали по неколико радника и имали своје муштерије…
– Ми смо се стално усавршавали у свом послу и прилагођавали неким новим временима и захтевима. Сећам се да је моја супруга ишла и на семинаре за фризере у Београд, тамо се увек имало нешто ново научити. Она је била заиста популарна као женски фризер, имала је велики број сталних муштерија. Били смо и на неким такмичењима за фризере, сећам се једног таквог такмичења у Сарајеву, где смо били позвани да присуствујемо. Ми смо и уз рад учили занат. Поштовали смо своје муштерије као најбоље пријатеље – наставља причу Добривоје – У нашу радњу је долазила тадашња бајинобаштанска елита, све су то били наши угледни суграђани. Сећам се, на пример, Мићуна Рајаковића, Љубише Кнежевића, Боре Бешлића, долазио је овде и Љубо Зубар, па Супур… Неки од тих старих Бајинобаштана и сада понекад наврате. Увек сам водио рачуна да сачувам углед и образ и свој и својих пријатеља…
Добривоје је некада, као млад фризер а и касније, увек имао своје узоре, нарочито међу познатим занатлијама, и увек се трудио да их достигне. Био је нарочито почаствован када би неко од њих навратио у радњу као муштерија или пријатељ. Њихови савети су му били драгоцени. Један од његових узора био је, на пример, и Мићан Стојкановић, познати осаћански неимар, иначе Добривојев ујак. „Ако бих само мало успео да их копирам, то је мој велики успех“ – истиче Добривоје.
– Живот иде својим током – каже Добривоје, који и данас, више од четврт века као пензионер, зна да обрије муштерију без наочара – Много се шта изменило, али занат и даље опстаје као важан ослонац за развој државе и друштва. Данас ми једино помало недостају она дивна дружења у кафанама са мојим драгим пријатељима, па и оне забаве, занатске нарочито. Е, то је био живот. Ипак, верујем да сам оставио неки траг иза себе и да још увек могу много да урадим и да помогнем. Имам четворо унучади и два праунука, са њима се најрадије дружим. У радњи где се најчешће налазим и данас се највише обрадујем својим пријатељима са којима могу да се нашалим и расправљам о различитим животним темама.
О. Додић
