Има једно село на Златибору, зове се Семегњево. У њему је рођен Драган Пишчевић, 23.06.1948. године, под чудним околностима. О свом животном путу, који траје пуних 75 година, ексклузивно за ББ глас је испричао ово: -Моја мајка је живела у једној, у то време, виђенијој породици са оцем, мајком, четири сестре и братом. Мој деда, Витомир, имао је продавницу у својој кући, мини централу, производио је струју за пет кућа. Био је полуписмен, али оштроуман човек. Имао је доста оваца, говеда, земље, шуме, па чак и неку такозвану планину, где је имао мању кућицу и шталу за стоку. Ту су деца лети чувала стоку, тако да нису долазила кући по три – четири месеца. Пошто их је било доста у породици, сваке године су се мењали – каже Драган Пишчевић и наставља причу.
ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ
-Моја мајка је рођена 1925. године и у то време била је девојка за удају. Тада су родитељи одређивали за кога ћеш се удати. У селу је био један момак, који је имао ковачки занат. Деда је желео да се она уда за занатлију, али мајка га није волела и стално је плакала када би јој га поменули. Mеђутим, она је крадом имала момка из суседног села, ког је волела. Он је завршио у Ужицу за трговца и повремено долазио у село, да би се они крадом виђали. Тако је та љубав трајала три године. Али у тој забрањеној љубави, нађох се и ја. Тада није било толико ни доктора, ни абортуса и питање је било шта сад урадити са мном, а да фамилија и село не сазнају. Данима је мајка размишљала шта да ради.
Пошто није био њен ред да тера стоку у планину то лето на испашу, она замоли старију сестру да се замене, да иде она уместо ње, са намером да ме тамо роди, па како буде. Мој деда је имао још два брата, један од њих имао је малу кућицу у близини, где су и они преко лета чували стоку. Тог лета је, њена стрина, а моја баба, тада чувала стоку. Мајка је вешто прикривала трудноћу, чак и од стрине. Али она је то примећивала и није јој то одавала да зна.
ПОРОЂАЈ У ПЛАНИНИ
Тако је дошло време за порођај, у ноћи 23.06. 1948. године. Ја сам рођен у планини, у једној малој кућици од шеснаест квадрата. Уместо весеља и радости, за моју мајку тек тад настају муке и проблеми, шта сад са дететом. Целу ноћ је размишљала, јер зна какви су јој били родитељи, а и због срамоте у селу. Није желела да осрамоти домаћинску породицу. Одлучила је да ме завије у чаршав и баци у котар, где је било сено сађевено, рачунајући да ће ме до зоре пронаћи пашчад или неке друге животиње и појести. Међутим, кажу људи: „Ничију срећу нису пашчад појела“ , па ни моју. Пошто је моја баба, а мајчина стрина, била старија жена, па је раније устајала, чула је негде плач детета. Одмах је изашла напоље и кренула у правцу одакле се чује плач. Када је пришла сену, видела је дете завијено у чаршав, одмах га је узела и понела код ње у кућу.
ВЕЛИКО ДЕДИНО СРЦЕ
Иако су биле летње ноћи, ипак је било хладно за мало дете које је тек рођено. Одмах је наложила ватру у зидани шпорет и откравила ме, а онда отишла до мајке и рекла јој: „ Дођи и узми оно дете, подој га и завиј у нешто суво и топло“. Мајка није имала избора и тако је и урадила. Потом су разговарале шта сада да ураде, јер мајка кући није смела ићи. Пошто је стрина имала девера, од њеног мужа брата и мог деде у Ужицу, одлучиле су да стрина, полуписмена, напише деверу неку цедуљицу и спреми коња да пошаље мајку и мене у Ужице једним превозом после пет дана. Тог дана увече, стрина је морала отићи у село и рећи породици Пишчевић шта се десило. Онда је морала моја тетка, а мајчина сестра да чува стоку до јесени.
Деда нас је у Ужицу примио као своје и после месец дана запослио је мајку у „Цвету Дабић“, да би могла да добија тачкице за моје издржавање. У међувремену, мој отац, пошто није имао посао у Ужицу, отишао је у Словенију да ради, тако да га мајка више није виђала.
УДАЈА ЗА ЧОВЕКА ИЗ ЦРВИЦЕ
После осам месеци, мајка је упознала једног човека, који је радио као грађевински радник, а био је из Бајине Баште, из села Црвица. Био је у браку, али се развео и имао једно женско дете, које је припало мајци. Тада су се договорили, моја мајка и он, да ступе у брак и да мене прихвати као своје дете. Убрзо су отишли у Црвицу да живе и ја са њима.
Пошто ја ништа нисам знао о овом напред изложеном, они су за мене били отац и мајка. Деда и ујак су први пут дошли после три године да виде мене и мајку. Ја сам детињство проводио у Црвици, растао са другарима и комшијама, са њима сам пошао и у први разред, презивао се Мијаиловић, јер се тако презивао мој очух. Када сам завршио четврти разред у Црвици, уписао сам се у пети у Рогачици са сведочанством из четвртог разреда.
1963.-1964. године завршавам осми разред и треба да се упишем на занат у Бајиној Башти, али ми треба сведочанство и извод из књиге рођених. Пошто сам крштен у цркви у Ужицу и заведен код матичара у књигу рођених, морао сам ићи у Ужице да то узмем. Међутим, мајка није дала да идем сам, већ да иде и она са мном. Када смо дошли у Ужице, она је узела извод у општини, ставила у торбу и ја га нисам ни видео док нисмо дошли у Црвицу. Када смо дошли, имао сам шта и да видим. Ја се зовем Пишчевић Драган, а не Мијаиловић као што сам до сада био. Питао сам мајку шта то значи, а она је почела да плаче и онда ми је све ово испричала. Тражио сам да ми каже име оца и она ми је рекла да је трговац у Ужицу, али је отишао у Словенију да ради.
ОЧУХ МЕ МАЛТРЕТИРАО
Мајка је родила две ћерке са очухом, моје полусестре по мајци и од тада се мој живот мења. Очух је почео да ме малтретира и није био као пре. После заната, отишао сам из Црвице да живим сам, а затим се оженио пре војске. По доласку из војске почео сам да радим као професионални возач у једном транспортном предузећу, све до 1975. године. После тога, прешао сам у предузеће „Електроизградња“, где сам возио при комерцијали везано за набавку робе и материјала за потребе фирме. Тако сам радио са свим фирмама у Југославији, а највише са „Градином“ из Ужица, јер су имали разноврсну робу за наше потребе. Тада ми се стално вртело по глави да тражим мог оца, јер сам му знао име и презиме и да је трговац. Имао сам контакте са тим шефовима стоваришта и пословођама продавница и питао их да ли познају тог човека.
ПРВИ СУСРЕТ СА ОЦЕМ
Једног дана, 1981. године, отишао сам у „Градину“ за неку робу и питао једног пословођу кроз разговор, да ли случајно познаје човека по имену том и том и на моју срећу и мој отац је био у том погону шеф тог сектора. Ушао сам у канцеларију и питао да ли је он по имену тај и тај, он је рекао да јесте, питао ме шта ми треба. Ја сам се само захвалио и изашао из канцеларије. Вратио сам се у Бајину Башту и никоме ништа нисам говорио. Две ноћи нисам могао да спавам, па сам одлучио поново да одем у Ужице и коначно се представим оцу ко сам. Дошао сам на исто место где сам био пре два дана, закуцао на врата и ушао у канцеларију, где ме је љубазно примио човек тада средњих година. Понудио ми је да седнем и питао ме шта може да учини за мене. Ја сам мало застао, не знајући одакле да почнем, а онда сам рекао: „Ништа од вас не тражим и ништа ми не треба, само ми кажите јесте ли ви тај по имену и презимену“, а он ме је са неповерењем гледао и рекао да јесте. Тада сам пришао столу, пружио му руку и представио му се „Ја сам Драган Станимирке Пишчевић из Семегњева“. Стегао ми је руку, устао иза стола, гледао ме, па ме је загрлио и јако стегао. Предложио ми је да изађемо у једну малу кафану, да седнемо сами и да се испричамо. Све ми је испричао по реду, као и мајка, да су се волели, али да је то била забрањена љубав због његовог сиромаштва.
У то време и он је био ожењен са Словенком, живео је у Ужицу и имао је двоје деце, сина и ћерку. Замолио ме је да његова породица ово не сазна, јер би имао проблема. Ја сам му обећао да нико неће знати, док су он и мајка живи, осим нас двојице. После овог сусрета, често смо се чули и виђали све до његове смрти 1995. године. Пошто је и мајка умрла 1996. године, зато сам одлучио ово сад да напишем.
РАЗВОД И НОВИ БРАК
Војску сам служио у Београду. После војске, добио сам две ћерке, али 1978. године, развео сам се споразумно. Деца су остала са мајком у стану који смо обоје добили од фирме, јер смо радили заједно. Требали смо по пресуди да поделимо све стечене ствари, али ја сам то све оставио, и стан и ствари, иако ми је припадала соба од 16 квадрата. Изашао сам на улицу са две путне торбе и ставио у Ладу мог кума у гаражу, док нисам нашао стан. Децу сам школовао и правио обема свадбе. Једној у хотелу „Дрина“, а другој код куће. Од њих две имам троје унучади и двоје праунучади. 1980. године упознао сам садашњу супругу и оженио се. Те године сам направио и кућу да не бих био подстанар. Сада имам још две ћерке и петоро унучади са овом супругом.
Сматрам да сам са својих 75 година богат човек у души и срећан и стално говорим деци „Ничију срећу нису пашчад појела“. Сада сам у пензији, вратио сам се у Црвицу, имам викендицу и ја и супруга уживамо у пензионерским данима.
Испричао: Драган Пишчевић – Приредио за штампу : М.Андрић
