СЕОСКА ХРОНИКА КАО ДУГ ЗАВИЧАЈУ
Одувек се Церје сматрало посебним селом иако су “суседи” у прошлости често имали “територијалне претензије”, па је тако једно време било у саставу села Драксин, а данас део Месне заједнице Јеловик. Одвојено висовима Јелове Горе, Великог и Малог Приседа, село је ван главних саобраћајница, тако да му је положај крајње неповољан.
Па ипак, пре двадесетак година Церје се нашло на списку српских села који су добили своју хронику, записану историју, захваљујући великом ентузијасти и упорном и вредном истраживачу, инжењеру Бориши Јаковљевићу. Иако га је професионална каријера одавно одвојила од села, Бориша се тако одужио свом родном крају кога никада није заборавио и коме се увек изнова враћао. “Мало је оних који дуг свом родном селу врате. Мени су украли земљу у којој сам се родио. Хтедоше ми украсти и место рођења. Е, не дам! Моје ми Церје узети не можете…” – каже Бориша у својој књизи.
Недавно је из пера овог даровитог хроничара изашло “друго, допуњено издање” хронике о Церју. У међувремену је дошао до неких нових сазнања и нових извора, па се тако неминовно указала потреба да се прво издање допуни и комплетира. Показало се исправним мишљење многих истраживача да се овакве књиге увек могу допуњавати јер се стално отвара простор за даља истраживања и потрагу за неким новим сазнањима.
При свом упорном и стрпљивом раду на сеоској хроници, Јаковљевић је користио архивску грађу, тефтере, тапије, натписе на надгробним споменицима, црквене књиге, објављене радове других аутора. У међувремену је дошао и до књига “Рачани кроз векове” Борише Матића које су му дале обиље нових података. Користио је и неизбежну “Соколску нахију” Љубе Павловића, ослањао се и на књиге Братислава Грубачића и Момира Томића, као и на објављене радове Момчила Тешића. “И поред великог рада, узбуђења које доноси сваки нови податак, поготово становника из старих тефтера, ни сада не сматрам да је овом књигом све обухваћено…” – каже Бориша у предговору.
Посебан квалитет у овом „другом допуњеном издању” представљају његови литерарни бисери, праве мале песме у прози, посвете својим блиским рођацима, родитељима, стрицу, ујацима… које је пренео из првог издања. По слободном избору наводимо једну од њих, посвећену рано преминулом брату Михаилу:
“Ја памтим Бадње вече и Божићна јутра. И пуну и празну синију. Памтим куће испуњене жагором и свађом. Памтим и свитања и сумраке. Сећам се мртвих и памтим живе. И видим пуно угашених огњишта, непокошених ливада, запуштених гробова. У овој књизи бар да саберем памћења и сећања. И почињем крајпуташем , а завршавам кућом. А вас, најдражи моји, окупљам за овим великим столом. И старе и младе, прошле и садашње, да нас будући не забораве. – Посвећено мом брату Михаилу”.
Како у својој рецензији наводи др Мила Босић, хроника о Церју “свакако представља велики допринос проучавању села Србије, представљено са свим својим специфичностима које дају ширу историјско-етнографску слику овог подручја Србије. Бориша Јаковљевић је направио за своје мало село велику монографију у коју је уплео нит прошлости и садашњости, повезао претке и потомке, са жељом да будуће генерације наставе његово дело, као и да воле свој завичај, баш као што га је и он одувек волео…”
О. Додић
