Драмски текст теоретичара и књижевника Часлава Ђорђевића „Трагедија једног неспоразума” посвећена је исходишту целокупног стваралаштва писца Борисава Станковића
„У сваком времену народ је исти. Он зна да слави, али и каменује… без повода… (…) Појединац је у стању да мисли, а не маса. Маса се котрља, иде причом, за гласом. Па и ви опростите им и пустите их !”, поручује Иво Андрић посрнулом писцу Борисаву Станковићу у њиховом сусрету док Београдом траје хајка демонстраната који траже вешање за писца, јер је сарађивао са „Београдским новинама” у време окупације престоничког града. Јужњак по вокацији, књижевник и аутор више средњошколских уџбеника Часлав Ђорђевић у свом драмском тексту „Трагедија једног неспоразума” приказује писца и више ликова (Милана Огризовића, Чича Илију Станојевића, Станислава Винавера, Дишу Стевановића, благајника „Политике” …), који се сусрећу са писцем након његовог повратка из заробљеничког логора у Дервенти, током окупације Београда у Првом светском рату. Наслањајући се на пишчеве записе „Под окупацијом” аутор не искаче у фактографију, већ покушава да као добар познавалац дела писца из Врања изнесе драмску радњу времена у којем је писац изведен као пред „стрељачки вод, а да није био стрељан” и изгубио живот. – Овај драмски текст је ископ и укоп душе. Пишчево метафизичко заокружење. Зато што није био спољашњи писац, већ мучени сликар тешке људске„пећине”. Бора је тако почео. Сазревао. Трајао у свом нестајању, а да је остао сам, самцит. Није могао да буде епилошки другачији његов живот него борба за висину душе и тврдоћу живота. Посртао је самосвесно, с великом љубављу према окружењу које није имало разумевање за све што је он собом носио, а кафанским животом трошио. Издигао се душом, као сиромах из ликова у својим делима и приземљио, једино како је могао, потрошеним здрављем које му је угасило живот – објашњава за „Политику” Ђорђевић.
Прва верзија овог драмског текста објављена је у Књижевном часопису „Градина” у Нишу 1988. године, под емотивним насловом „Писцу суде хуље”. Након тога Ђорђевић је објавио још две књиге у којима се сасвим другачије бави Станковићем и његовим делом. Без претензија објављује сасвим аутентично читање тананих слојева емоција и еротике са којом је живео и о чему је писао Бора. То су књиге „Тајни записи књижевника Б. Станковића” („Народна књига„, Београд 2005) и „Жена на месечини – Непознате еротске приче књижевника Б. Станковића” (Књижевна заједница „Борисав Станковић”, Врање 2013. године). Један од рецензената Предраг Нешовић наводи да је „много сценских подударности са чврстим упориштем у данашњем кризном времену (…)”. За др Мирослава Радоњића реч је о делу које се чита са изразитом „литерарношћу” комада. Сам текст драме који сада стоји пред читаоцима као литерарна светковина, у евентуалној драмској продукцији захтевао би одређено драматуршко преправљање. У сваком случају, ово је иницијација за управу врањског позоришта, јер, што би се рекло „Борино дело је играно, а он никада није био на сцени у свом родном граду”. Часлав Ђорђевић је „бацио рукавицу” и какав би одговор на текст требало сачекати. „Морам у Врање да завршим те певце… Да се сетим оца и чаршије…”, поручује посрнули књижевник, којег у престоници нису разумели, а он желео да се састане са својим крајем, што се ипак није десило.
„Бора под окупацијом” као ТВ филм
Књижевник Јован Радуловић написао је сценарио за ТВ филм „Бора под окупацијом” који је режирао Миливоје Мишко Милојевић. Филм је премијерно приказан 2006. године и представља причу која на аутентичан начин слика судбину писца после окупације. У културној јавности Србије прихваћен је „као аутентично и искрено казање о пишчевој судбини”.
Извор: В.Ристић (ПОЛИТИКА)
