Име дечака из Бајине Баште који је пре шест деценија кренуо у обилазак планете недавно је са великим поштовањем изговорио председник Мексика, а на прослави НР Кине нашло се на списку 60 најутицајнијих људи
Дрина је невероватна река – мирна, а моћна. Носи вас кроз све кривине, а ви јој се покоравате. Е баш та Андрићева Дрина, можда је одредила судбину једног петогодишњег дечака који јој се у детињству предавао и сплаварио на балванима и успешно долазио до циља.
Један амерички новинар је рекао да га Бора Милутиновић подсећа на сплавара који успева да прође кроз све букове. И баш је тако. Из родне Бајине Баште, „где је Дрина и нема другога”, преко крпењаче коју је шутирао са браћом Милошем и Милорадом, прошао је светске фудбалске букове и ушао у легенду.
„Чудотворац” – то му је надимак, јер је једини човек који је водио пет различитих репрезентација на Светским првенствима. Не зна колико је пута обишао планету, од пет насумично одабраних земаља света био је у четири.
Чај са Бором Милутиновићем у Дохи, престоници Катара, домаћина Светског првенства у фудбалу 2022. године. Насмејан, виталан, расположен, пристао је да попричамо о свему – породици, Дрини, Мексику, фудбалу….
Рече, не воли пуно да прича, а само је киша на кратко прекинула наш двочасовни разговор.
– Толико смо причали? – није веровао Бора када је схватио колико дуго седимо.
Реално, како је могло да буде мање за некога ко има тако богату каријеру, за кога је довољно рећи само „респект”, баш као што је недавно помињући његово име изговорио и председник Мексика.
Када је Кина прослављала 60 година модерне земље име Боре Милутиновића нашло се на списку 60 најутицајнијих људи. За поштовање.
А како је кренуо животни пут јединог Милутиновића чије име није почињало на слово М. И нико га није звао правим именом Велибор, већ само Бора, како му се звао и кум.
– Рођен сам у Бајиној Башти, у петој години сам отишао код тетке и тече и био десет година у Бору, затим исто толико у Београду. Моја авантура је почела 60-их година и то прво Швајцарска, Француска, поново Србија, па Мексико. Интересантно је да сам највише времена провео у Мексику од 1972. до 1986. Моја супруга је Мексиканка, као и ћерка Даринка која је била сада овде четири дана и вратила се кући. Био сам у Кини, Америци, а последњу деценију живим у Дохи.
Од толико земаља у којима сте живели где Вам је било најлепше?
– Свуда се лепо осећам али, нормално, Бајина Башта је незаменљива. Идем тамо једном, два пута годишње, мада у последње време и мало чешће, јер су ми тамо сестра и фамилија. Ништа посебно не радим, мувам се по Дрини подсећајући се оних времена, играм таблић са сестром, волим да играм и шах. Сестра Милена зна шта волим да једем и то ми спрема.
Тако је данас, а некада је кофер увек био спреман.
– Ма какав кофер, нисам се ни паковао, само овако кренем – искрено је рекао Милутиновић показујући руком као да је тог тренутка требало да започне нову авантуру.
– Почео сам да путујем од малих ногу, знате она путовања деце палих бораца, па се то наставило. Волим да путујем, да упознајем земље, то је незаменљива ствар.
Али, једна земља је оставила најдубљи траг.
– Мексички темперамент ми је најближи, ја сам из времена Панчо Виле, филма „Један дан живота“, породица ми живи тамо, унуке и то је нешто што ми је мило срцу…
Извор: Спортски журнал
