Бајина Башта је веома рано добила свој први урбанистички план. Ово је последица чињенице да је локацију за изградњу насеља изабрао окружни инжењер, а варошица је настајала на скоро потпуно празном простору, плански, са правилном ортогоналном шемом улица у најстаријем језгру града. Бајина Башта је 1858. године добила статус варошице, а имала је површину, како је то утврдио Бориша Матић, нешто мању од двадесет један хектар и налазила се на простору од данашње зграде бивше Управе државних монопола до зграде данашње СО Бајине Баште. Касније се насеље ширило и то пре свега у правцу главне улице која је водила према Дрини. Док је насеље било мало није се осећала потреба да се улице именују, а прво познато именовање улица у Београду догодило се 1893. године. Није познато када је донета одлука да улице у Бајиној Башти добију имена, нити да ли се то догодило истовремено за све улице или сукцесивно, али скоро сигурно је да се то се није одиграло пре завршетка Првог светског рата. Најстарији за сада познати податак о именовању улица у Бајиној Башти у вези је са именовањем главне улице у вароши. Наиме, 22. марта 1920. године, само дан након смрти Евелине Хаверфилд, одбор Општине бајинобаштанске донео је „са болом у души“ одлуку „у знак признања и вечите захвалности овд.[ашњег] грађанства“ да се главна улица „која води од пијаце на реку Дрину“ назoве Улица гђе. Хаверфилд. Евелина Хаверфилд је основала Дом за ратну сирочад и својим хуманитарним радом у нашој варошици у време чувене Шпанске грознице који је трајао свега неколико месеци заслужила је овакву одлуку Општинског одбора, али и да као једина буде сахрањена у порти локалне цркве. Главна улица носила је њено име до 1946. године када јој је промењено име у Улица маршала Тита. Следећа промена имена уследила је средином 90-тих година XX века када је главна улица добила садашњи назив: Улица кнеза Милана Обреновића, по српском владару који је 1872. године дефинитивно доделио Бајиној Башти статус варошице. У Катастру у Бајиној Башти сачувана је мапа насеља Бајине Баште из 1934. године на коју су унети називи улица. Наиме, увидом у ову мапу запажа се да највећи број улица је променио име 1946. године и сада носи нове називе. Само четири улице нису у међувремену мењале име (Хајдук Вељка, Вука Караџића, Хаџи Мелентија, Војводе Путника), а Улица Светосавска и Војводе Мишића су продужене. Садашњи Трг Душана Јерковића носио је име Трг краља Петра, а Улица Душана Вишића носила је име Улица краља Александра, Улица Светосавска (од бившег хотела „Европа“ према Аутобуској станици) носила је име Улица војводе Степе, а садашња Улица војводе Мишића (од Кеја до зграде бивше „Робне куће Београд“) носила је име Улица Милоша Обилића. Садашња Улица Слободана Пенезића Крцуна носила је име Улица Цвијa Јевтићa. У питању је бивши народни посланик и један од најбогатијих становника нашег краја у XIX веку. Родио се 1819. године у братству Радуловић у Црној Гори, а као дете доселио се из Црне Горе са својим оцем у Вишесаву. Основну школу учио је у Рачи, а богатство је стекао производњом и продајом барута, производњом ћерамиде, стругањем дрвне грађе и трговином. Поред осталог бавио се и куповином и препродајом муслиманских имања из Пљескова. Када је преношено седиште среза у Бајину Башту канцеларија начелника среза била је у изнајмљеној кући Цвије Јевтића све док није саграђена зграда среског начелства. Зарађени новац уложио је у градњу две „Цвијине механе“, од којих нова механа је сачувана и постоји и данас и представља једну од старијих грађевина у Бајиној Башти. Познатија је под називом Вукајловићева механа или данашњим називом пивница „Барон“.Цвијо Јевтић се на својим пословима прилично обогатио тако да је постао и „газда“ и када би кретао да се причести застава је подизана и прангије су пуцале, а он би на коњу уз пратњу својих момака одлазио у манастир Рача. Био је дугогодишњи народни посланик за овај крај (1861, 1868, 1871-1873. и 1877.) и његово име налазимо и на списку грађана Бајине Баште који су 1872. године упутили молбу да се овом месту врати статус варошице.
Садашња Улица 12. септембра носила је име Улица Симе Милошевића. У питању је народни посланик и један од оснивача Народне радикалне странке у рачанском крају. Сима Милошевић (1843-1909) рано је остао без оца и зaвршио је основну школу у Рогачици. Служио је у граничарским јединицама на Дрини, а затим је имао дуванџијску радњу у Рогачици. Први пут је изабран за народног посланика 1874. године и у Народној скупштини пришао је опозиционим посланицима. У току рата са Турском 1876-1878. године командовао је батаљоном у саставу Ужичке војске када је одликован Таковским крстом и чином пешадијског поручника. И после рата биран је за народног посланика у периоду 1878-1886. године када је био веома оштар у критици власти кнеза/краља Милана Обреновића. Због тога након помирења краља и радикaла 1887. године није био више погодан кандидат за народног посланика и испред радикaла кандидован је трговац Радисав Митровић. Следеће 1888. године Сима Милошевић поново је изабран за народног посланика за Уставотворну скупштину на којој је заступао, у односу на своје партијске другове, радикалније леве ставове. Због тога је председник среског одбора Радикалне странке у Бајиној Башти, Радисав Митровић, трaжио од окружног партијског руководства да се Симо Милошевић избаци из Среског одбора. Након тога се повлачи из политике разочаран у политику странке у чијем оснивању је учествовао.
Садашња Улица Рајка Тадића носила је име Улица Тодора Павићевића. У питању је председник Општине бајинобаштанске и народни посланик са краја XIX и почетком XX века као представник Напредне странке. Као народни посланик (1897-1900) био је члан делегације која је 1899. године у Бајиној Башти дочекала краљеве Александра и Милана Обреновића. Садашња Улица браће Нинчић (од Улице кнеза Милана Обреновића до Кеја) носила је име Улица Радисава Митровића. Радисав Митровић (1856-1921) био је народни посланик, власник стругара и трговац јапијом (дрвном грађом) са Таре, државни књижар за Срез рачански, као и председник Општине Бајина Башта. Завршио је пет разреда гимназије у Ужицу и један разред Земљоделско-шумарске школе. На његову иницијативу Управа државних монопoла саградила је 1900. године стари магацин у Бајиној Башти, који је уништен у немачком бомбардoвању у току Другог светског рата. Био је један од главних представника Прометне банке из Београда у експлоатацији шумског богатства планине Таре. Као један од најбогатијих становника нашег града 1908. године био је један од иницијатора оснивања првог новчаног завода – Бајинобаштанске штедионице. Био је дугогодишњи председник месног одбора Народне радикалне странке у Бајиној Башти и као такав и дугогодишњи народни посланик (1888-1895, 1901- 1912-?). У време Првог светског рата повукао се преко Албаније, а након што се разболео прешао је да живи у Француској. По завршетку рата вратио се у Бајину Башту у којој је умро 10. марта 1921. године; сахрањен је на градском гробљу у Лугу. Био је ожењен са Јулком, ћерком чувеног свештеника Антонија Вујичића, са којом је имао три сина и четири ћерке.
Садашња Улица Миленка Топаловића носила је име Улица Милорада Вујичића. Милорад Вујичић (1869-1936) рођен је у Радоињи код Нове Вароши у породици чувеног свештеника Антонија Вујичића, а пред Српско-турски рат 1876. године његова породица се населила у Срезу рачанском. Завршио је гимназију и правни факултет, а био је народни посланик у Краљевини СХС за Подрински и Ужички округ. Као члан Народне радикалне странке био је министар унутрашњих послова, грађевине, вера, пошта и телеграфа и правде, а увођењем диктатуре 1929. године престао да се активно бави политиком. Најзаслужнији је што је у наш крај после Првог светског рата а на основу немачке ратне одштете, стигао мост који се и данас налази на реци Дрини између Бајине Баште и Скелана, као и звоно за звонару цркве Св. Пророка Илије у Бајиној Башти (претходно су аустроугарски војници однели у току Првог светског рата).
Садашња Улица браће Нинчић (од Улице Хајдук Вељка до Улице кнеза Милана Обреновића) носила је име Улица Мише Трифуновића (1871-1957). У питању је српски и југословенски политичар пореклом из Ужица и народни посланик за Срез рачански. У више наврата био је министар просвете, а осим тога министар грађевине, вера и унутрашњих послова. Током 30-тих година XX века у својству потпредседника водио је Народну радикалну странку уместо Аце Станојевића. У време Другог светског рата био је у емиграцији у Лондону и једно кратко време се налазио на челу емигрантске владе.
Марко Ковачевић и Милош Јелисавчић (Бајинобаштанска баштина, бр. 38, 2023.)
