Милован Чавић
Седи на камену, видно замишљен, очито да га море неке мисли. Свуда, около, шипражје, драч, павита, кукурек.Удара штапом у земљу, испред себе. Помиче уснама, говори себи, тихо, да нико не чује. Прелистава године дугог живота, које је наталожио на своја , старачка, леђа. Некога псује. Спусти штап, шири руке, чуди се, као , да од неба тражи одговор. Из прикрајка, сакривен иза , изваљеног, пања посматра га Витомир, студент права. Нечујно му се приближава, не би ли нешто чуо. Ништа не разазнаје из његових, шапутавих речи. Одлучи да му се јави.
,,Добар дан,чика-Јанко”, огласи се Витомир.
,,Добра ти срећа, дијете. Ја те, богами, не познајем. Који си ти, оклен си, чији си, чеговић си?Шта ћеш ти у овој планинчини? Ријето ко вамо залази, само онај ко мора. Ево ја ,овако стар, па морам да чувам ово оваца. Нема ко други.Така су манита времена.”
,, Ја сам Витомир Сретенов.Зову ме Вито. Дошао сам ,мало, у планину, волим природу и дивљину, па,ето, спазих тебе, хоћу да ти се јавим. Одавно те нисав видео.”
,,Знам Сретена добро, поштен је то и добар чоек. Јеси ли ти онај што у Биограду учиш за судију?”
,,Да, ја студирам права у Београду па сам мало дошао да посетим родитеље, да видим како су са здрављем.”
,,Знам ја какви су, сад , ови млади, одродили сте се ви. Дођете само ,кад вам нестане наваке, па ојадите и опљачкате родитеље. И онда, пут под ноге, па бјежи у бијели свијет. Не мислите, да ли отац и мајка имају, него, дај, мораш ми дати,а окле?
И овако се, једва, на једвите јаде, саставља крај са крајем ,а ви само богорадите. Одсвакле, само, ишту ,а нико ништа не даје, само отимачина и пљачка. Ако не платиш порез, дођу неки јалијаши,заокупе оно мало оваца ,у тору,п а поћери преко брда. Јадне овце блеје,окрeћу се према нама, као да траже заштиту ,а ко ће их, од безобразног, заштитити.”
,,Нисам ја,чика-Јанко,такав, као што ви мислите. Помагао сам и ја мојима у одгајању стоке,терао овце на испашу, баш као и ви сада.”
,,А,оћеш ли скоро изучити ту школу за судију? Мешчини си поодавно отишо у Биоград. Можемо ли се надати да ћеш скоро судити?”
,,Ја сам већ четири године у Београду, а завршио сам две године права, и сад сам на трећој.Обновио сам ове две године.
,,Шта ти то значи обновио, јадо мој, јеси ли ти то понављо два пута, два пута у исти разред. УУУ! Како ћеш заклати јаднога и несрећног Сретена, како си почо ти ћеш још пет-шест година скитати по Биограду и ,тобоже, мазати очи Сретену и Видосави, да учиш школу, а ти ,сваке године понављаш или, како ти кажеш, обнављаш. Јеси ли то и Сретену све тако испричо, ко и мени? Ако јеси ,обрадово ти се. Ако тако наставиш, ни ја ни Сретен, нећемо дочекати да ти видимо ту потврду о завршеној школи. А што си се тако нагрдио ,несрећниче? Што се нијеси обријо и ошишо, је ли то у Биограду никога не нађе да те ,бар,уљуди и измије. Па ,кака ти је то гареж по врату, ко те то тако нагрди? Овако изби ко страшило из горе преда ме. Помислих, или је ђаво или шумњак. Једва мало дођох себи, кад проговори. Сав си зарасто у ту косурину и браду.”
Цео Витомирув врат , избраздан је тетоважом.Свуда , по телу, где се види има неке фигуре, не разазнаје се шта је то.Тетоважа је упечатљива. Ко ,добро не познаје Витомира, могао би се уплашити . Јанко ,до сада ,никада,тако нешто није видео. Изгледало му је веома чудно. Питао се ,у себи, да ли је то човек или је нека наказа.
,,Оваква је, сад, мода ,чика Јанко .Готово сви, млади,носе дугу косу, мало ко ,од њих, се брије .А,ово, на врату,је тетоважа. Из ње избијају разне поруке за спољашњи свет. Па ,ето ,и ја као и други, не шишам се и не бријем, носим тетоважу.Исти сам ја човек у души. Ја сам Витомир и кад сам необријан и кад сам неошишан, кад сам истетовиран.То је сада тренд.”
,,Велиш да је то трен, а колико ће трајати тај твој трен, несрећниче мој? Што не измислисте нешто добро да користи народу, него нагрдисте себе и опоганисте. Замазана ти је сва глава, сав си зарасто, опро би је ја, ма макар на Рикоч ишо да донесем воду. Ваљаде ,у Биограду има воде да се измијеш и уљудиш? Богоми мога чистији је и љепши мој Алат од тебе. Ја га стално чешагијам и тимарим, а њему мило , па ме само додирује оним својим губицама ,зафаљује ми се. Сав се сјаји и кад му турим седло и оседлам га , па појашем, дика ти је виђети, здравља ми.”
,, Не разумеш ти ,чика Јанко, каква су сад времена.Ти си живео неку другу младост. Све у своје време. Свако време носи своје бреме .Све се променило и природа и људи. Живимо у 20 веку, прихватамо модел западњачке цивилизације, која ће захватити цео свет.”
,,Па ,зар се на том, твом, Западу људи не купају? Зар иду глибави и замашћени као ти? Па, ми, твој Сретен и ја, и на катуне , кад ,љети идемо, иако је ту безводно, идемо до снијежница и донесемо снијега, па га на сунцу истопимо и окријепимо себе. А ви,поред толико воде у Биограду, не купате се. Па ,џаба ти, како рече, та твоја цивилизација ,кад те учи да се не шишаш и не бријеш, кад си тако помодрио, по челу, кад понављаш, сваке године, разред. Још једно,да ти кажем. У нашем селу , послије рата није било школе, све је погорело и уништено, али је у мојој кући , привремено, била школа. Веселин је био учитељ у мојој кући. Нијесмо имали ни креде ни табље, а рачунаљку је начинио Видоје, чојек ,мајстор.То ти је била школа. Ко би добио петицу код Веса тај би мого учити и за судију и доктора. Било је и тада слабијег ђака, али су научили и они да се потпишу и читају писмо кад би од војника дошло из војске.Ти су били добри за рало и мотику, а они, којима су се сушиле петице од мастила, постајали би ,велики људи. И данас, ако су живи , познати су и признати профисори , доктори, судије, инџињери. А,шта је ово сад, село без сељака, а вароши пуне бескућника. Сви оће на калдрму, а чанак им празан. Дођу суботом, у село, те га напуне, па бјежи јопе на сокак. Е,то је та ваша цивилизација.А, ђевојке и жене намирисале се колоњском водом и намазале помадом, офарбале нокте на ногама ,а посве на рукама, а ко зна , кад су се пошљедњи пут измивале , бар до појаса. Ето,шта је донијела та ваша цивилизација.”
,,Ја бих, сада, ишао, чика Јанко, драго ми је што сам вас видео, можда ћу и прихватити ваше критике, но ја се на вас не љутим .То су ваши погледи на свет ,ваша размишљања”,устаде и пође .
,,Ђе си пошо, кукавче мој, ти се ,изгледа ми, на мене, наљути, али запамти добро ово што ти је ,данас, Јанко реко. Онако ,како те је Бог, фалимо га, створио ,треба тако и да изгледаш. Кажеш да си видио од других, па, ако су се они нагрдили, што си моро ти.Нико те на то није мого наћерати, вјере ми моје. Него,знаш ли ти, ојађениче, Мила Јовова?Он је изучио за судију ,већ неколико година суди по божијој и људској правди. Код њега нема замотавања нити тражења по књигама некакијех параграфа, већ извиди све и сам се пресабере па те ребне, а ти се онда пуши колико год оћеш.Он оде, а не мисли да ли је некоме мило или мрзно.То је прави судија. Увијек је обучен у господско одијело, обријан и ошишан.Таки треба да бидне судија .Ето,на таке се треба угледати. Шједи још мало да коју прозборимо, а и нако скиташ по гори , ко глува кучка. Што нијеси ишћеро мало овце на пашу , него, беспослен, шврљаш по овија јаругама. Не би ме чудило, ако се неђе заглавиш међу ове кладе, па да сломиш или ишчашиш ногу.”
Витомир упорно покушава да пође, али га Јанко зауставља. Хоће да искали свој бес, негодовање временом , које граби вртоглавом брзином и руши , испред себе, све баријере Јанкове прошлости.
,,Чуј ти њега , трен, цивилизација, двадесети вијек, видео и ја од другијег, па се нагрдио. Не могу ја да не кажем оно што мислим, па ко се љути, нек ми,брате, не долази. Јадна је та њина цивилизација,а учи за судију, сваки разред по двије године. Каже,чуво он Сретенове овце. Ако их је , пођекад, и ишћеро у пашу, не вјерујем да иг је, увече све скупио и доћеро у тор. Свијо је вако ко и сад по гори, тражио сијела.Тако је, некад, био кајет овцама као сад тијем , његовијем , студијама у Биограду. Некад се знало ко је за шта. За сељака и земљу били су спремљени алати, плугови и мотике, па само ћерај и вичи на волове да боље вуку. А сад, свака шуша оће у велику школу . Нити се зна ко је манитији, да ли онај ко га тамо, у ђжаба, шиље или онај који тамо иде. Е, мој Јанко шта си доживио и преживио. Јанко ,и даље,удара штапом испред себе, као да жели да избије време које долази, а он није намеран да га схвати и прихвати.
