Нова књига Миодрага Петровића
Збирка прича о необичним становницима планине Таре „Медвед Милисав и другари“, засигурно је једна од оних књига која се чита у једном даху. Скоро да смо и могли очекивати да се она појави пред својим читаоцима, јер нико боље од њеног аутора не познаје богату и живописну тарску флору и фауну, с обзиром да је он највећи део свог радног века провео као руководилац службе надзора – чувара природе у Националном парку Тара.
Ова књига подједнако припада свим генерацијама. Отуда је у галерији Установе „Културе“ њена промоција уприличена два пута, нејпре за најмлађе, децу и омладину, а неколико дана касније и за старију читалачку публику.
Тара је настањена мноштвом животињских врста, међу којима посебно место заузима мрки медвед. Петровић му даје име Милисав и то објашњава овако: „Руси имају свога медведа Мишку, Американци Гризлија, па зашто и ми не бисмо нашем домаћем медведу дали једноставно српско име …“. Медвед Милисав, као истински краљ Таре, заузима с правом највише простора у књизи. Тара је његово јединствено станиште у Западној Србији, а према неким истраживањима ових дивних горостаса у тарским шумама сада има око 60. Ту су и његови многобројни „другари“, житељи овог станишта, сада и занимљиви литерарни јунаци: Вук Вукоје, Мица Јазавица, лисица, срна, видрица, зекоња, веверица али и ретке птице: орао, соко, сова, детлић … „Сви они су, на неки начин, свакодневни домаћини нашем брижном писцу који покушава да у сусретима са њима открије ту немушту душу која се огласи тек неким неартикулисаним гласом или умилним цвркутом, нека само погледом. Сваки тај емисиони елемент није слу-чајан, он има поруку коју писац Миодраг Петровић настоји да разуме. Прво као зналац живота тарске фауне, а потом као бриљантан приповедач чије приче краси наравоученије које треба открити како би доживљај доживео једну нову и потпунију варијацију код његовог читаоца.“ – истиче књижевник Милијан Деспотовић у рецензији Петровићеве књиге.
Прво поглавље о медведу је најобимније јер је писац желео да и литерарно промовише краља животиња на Тари, па се посветио „истраживању о његовом пореклу, детињству, тинејџерским данима и момачком животу“. Кроз живот животиња се много чему и човек може поучити. Писац каже: „У шуми – природи све се зна: шта ко ради, ко са ким живи на истом месту, ко је коме храна, ко се од кога брани и ко кога јури. То је увек било, тако и тако треба да остане! То је закон природе!“
Књига обилује сјајним описима природе која је, нема сумње, била посебно издашна на Тари. Читалац има утисак да читав тај простор види и осећа, чини му се да хода по њему, непрекидно окружен богатом миришљавом флором и фауном у којој су бројни животињски ликови, али и растиње, трава, стење, извори, потоци… Сваки од ових детаља чини занимљиву причу са јасним порукама
Петровић пише: „Човек не може без шуме. Прво је из ње дошао, односно изашао из шуме, где је имао дом и храну. Отишао је у ливаде, поља, али се враћао у шуму јер му је требало дрво за ватру и оружје …. По шуми је тражио разне плодове да би се нахранио. И сада долази због истих потреба али и да би уживао у лепоти, мирису и тишини шуме.“
„На мноштво је извора наш писац клекнуо да из шаке воде пије, речица и потока прескочио, трава прегазио, са стена се загледао у дољу и плавет небну и много тога сместио у своју бележницу чувара природе. Тако је настао овај књигопис, зоологопис, књига пуна хаику слика, хаибуна, поезије у прози – прозаида, ликовних и фотолирских детаља, топонимских одредница… Чега све овде вредног има! На крају књиге писац се обраћа свом читаоцу који је сам „део овог“ књигописа, да детаље „из ових прича пренесе и другима“. Он тако позива на повратак природи, пре свега шуми а шума је пракућа наша…“ – истиче Милијан Деспотовић у рецензији.
О. Додић
