СА МАЛО ВОЉЕ МОЖЕ БОЉЕ
Tекстови ове рубрике можда могу да нам понешто помогну, објасне или да на нешто подсете. Садржај није шкодљив, а није ни увредљив, нити нас може увући у неку невољу. За сва појашњења питати аутора ако га сретнете, често докон пролази поред вас. Текстови ове стране одражавају лични став аутора и не морају да одражавају и општи став листа и редакције.
У својој чаршији као дете, највећи део свог дечијег џепарца, трошио сам у радњи у центру града, у Валтеровој улици. Памтим њена дрвена, двокрилна, плава врата што су се са шкрипом отварала. Два прозора, са мало стакла, гледала су на „Гигаћи“ мост и нису јој давала много светла унутра. Ипак је била пуна неког и свечарског сјаја. Дугачка тезга на слово „П“ као да је истицала примамљивост робе на рафовима. Патос из неког предратног времена, ко зна колико пута калаисан, одавно је постао отпоран на сва оштећења и хабања. Званично је то била књижара, али је било свега. Имало је и оног што човек мисли да нигде неће наћи. Књиге, торбе, свеске свакојаке, пернице, играчке, па и пиштаљке са фигуром петла. Много пута сам загледао и дивио се зеленом пенкалу са златним перцетом, али то није било за ђаке. Ђаци нису носили наливпера, односно пенкала. Само би понеки учитељ га имао, а сви други би писали мастилом и држаљом. Кад ми је отац једног дана донео баш то пенкало, мојој срећи није било краја. Насмејао се и казао :„ Рекоше ми да се много интересујеш за ово. “
Као Бајнобаштанин, затекао са много продавница које су имале неку посебну примамљивост за купце. Као да су знале, боље од купаца, шта ће им затребати. Беше навика да продавнице зову по именима или сличним надимцима, „Код Кенија“ „Код Лула“, „ Код Банде“, или „ Код два огледала“ јер су на улазу била два огледала. Тамо су радили неки драги људи. Био сам опчињен „Кремићевом радњом“. За оно време велики продајни простор са савременим изгледом. У делу радње од „Монопола“ је била електро опрема, грамофонске плоче, радио апарати и апарати за домаћинство, у средњем делу крупна опрема, фрижидери и друго, а у делу до Европе, разна метална и шрафовска роба. Шеф Кремић, је био прави господин трговац. Никад није повисио глас, увек смирен и предусретљив и са мало приче о свему. Ту су се углавном куповали поклони. Лако се могло десити да се неки поклони појаве и по неколико пута на истој свадби. Младенци би спаковали поклоне, вратили у радњу и узели оно што им треба. Нико није ни помишљао да се у тој замени „овајди“.
Ја сам ипак у Бајиној Башти тражио своју „Сваштарницу“ или „Ситничарницу“. Нека ми опрости господин Петровић, на позајмљеној речи. „Сваштарнице“ и „Ситничарнице“ су ми биле исто. Некад сам чак и маштао да отворим такву радњу. Носим тај ген трговине негде дубоко у себи. Можда због тога и често пишем о трговини. То је место где могу наћи скоро све што немам а потребно ми је. Кад сам готово дигао руке у потрази за својом „Сваштарницом“ у Бајиној Башти, отворих врата једне књижаре, у хладу стабала школе, наспрам њеног дворишта и дочекивала и испраћала ђаке. Педантно је излагала артикле као и моја продавница у чаршији.
Мамила ме је да покупујем свашта нешто. Врата су била слична, у плаво офарбана као и она из сећања. Сада сам, за разлику од оних старих дана, могао да купим све што пожелим. Било је тамо прибора за ликовно и техничко, свакојаких примамљивих свезака и блокова, фасцикли, и све што моја радозналост пожели. Цео живот сам се бавио папирима и писањима и таква продавница је за мене била опасно узбудљива. Предусретљиво ми продавачица, са крупним црним очима и прикривеним смешком, пришла да послужи. Ја сам још шарао по рафовима, смишљао чиме себе да обрадујем, набрајао и нишанио шта да ми покаже. Замолих је да ми све то обрачуна. Готово стидно ми рече износ рачуна, као да се извињава, или нешто правда.
Благо деци из школе преко пута. Могу да купе све што им треба, кад хоће. Ваљда и они знају да уживају у „Сваштарници“, или да се радују кад добију своје прво пенкало. Можда ће и они као ја, и сутра бити деца и скупљати занимљиве свеске и фасцикле. Лепо је то. Свуда сам по свету сусретао мале продавнице препуне робом. Било их је и тамо где су велики системи трговине учинили све да униште мале трговце. Неки су ипак разумели да се не може без малих радњи и чине им разне повластице да би опстали. Добро би било да и ми децу навикавамо да се радују малим продавницама и да уживају у куповини. Они који на сав глас рекламирају “Ноћ вештица“, „Црни петак“ и онај стампедо који проваљује у маркете, и газе једни друге, сутра ће изгледа моткама да угоне купца у продавнице. Нисмо ми народ тог кова и културе већ свет који са мало воље може много боље од њих.
Е’лав
