Деценијама се говорило да онај ко дође у Бајину Башту, а не сврати да поједе комплет лепињу у Пекари Кикан, као да и није био у том градићу. У последње две деценије и кусур заживела је нова, слична констатација. Она каже да ко дође у Бајину Башту, а не посети Млечни ресторан и проба бурек са јогуртом, као да и није био у градићу на реци лепотици Дрини на домак планинске лепотице Таре.
А прича о Млечном ресторану власника Радомира Рада Спасојевића почела је 1992. године. Тада је он оставио посао у Дечјем одмаралишту на Митровцу и на спрату, Бајинобаштанима добро познате, зграде Беко у невеликом простору отворио Бизнис клуб. Иако на неподесном месту, за тај мини угоститељски објекат брзо се прочуло, нарочито кад је његов власник почео да гостима нуди и бурек са јогуртом. Прича о Бизнис клубу и буреку са јогуртом ширила се Бајином Баштом захваљујући све бројнијој муштерији. У томе је вероватно најгласнији био тадашњи директор Културног центра, Мирослав Петровић, која се налазила у истој згради. Он је редовно долазио на бурек и јогурт, позивао своје пријатеље да и они дођу међу којима је био и потписник ових редова, ондашњи уредник информативног програма у АТВ ( Аматерској телевизији) Бајина Башта.
– Био је то скроман почетак. Ја сам месио и пекао бурек и уједно у малој канти правио домаћи јогурт. Посао се брзо развијао па сам размишљао о отварању Млечног ресторана на неком повољнијем месту, лакше приступачном за муштерије. Тако је дошло 1995. године до пресељења у Светосавску улицу где смо и сада – каже власник Раде Спасојевић.
У међувремену, од оне мале кантице у којој је правио јогурт, Раде Спасојевић, човек са истанчаним слухом за бизнис невероватно упоран и радан, изнад свега поштен и коректан у сваком погледу, подигао је и модерну фабрику млечних производа познату као Млекара Спасојевић, са око 50 производа који су за квалитет добили бројна признања на сајмовима у земљи и иностранству и уједно нашли пут до потрошача и у свим већим градовима Србије, подразумева се и у Млечном ресторану.
Иако има пуно посла у својој Млекари Спасојевић, Раде је и даље везан за своје мезимче Млечни ресторан. Ту је у глуво доба ноћи, тачније у 15 минута до два сата иза поноћи, на устаљеном послу припреме теста и свега онога што ће се употребити за прављење бурека и пецива. После њега на посао у четири сата стиже мајсторица Нада Лукић , а прве јутарње муштерије долазе од 5 часова и 30 минута и ређају се све до увече до 20 часова.
-Млечни ресторан је моје прво радно место.Ту сам од 1994. године . Нисам никад помишљала да ћу се бавити буреком и пецивима јер сам по струци дрвни техничар. Потрудила сам се да од Рада научим посао. Судећи по задовољству наших потрошача, никад нисам имала примедби, само су стизале похвале, успела сам у томе. Свој посао обављам са пуно љубави. Задовољна сам послом, платом, жеља ми је да у Млечном ресторану останем до краја радног века – вели Нада Лукић.
У Млечном ресторану посао обавља шест радника. Међу њима је и Светлана Цвијић.
-И ја сам прво радно место нашла у Млечном ресторану 1999. године. Овде нам је свима лепо. Добар смо тим, радимо одговорно да би потрошачи били задовољни. Поштовани смо од стране власника Млечног ресторана, он нас увек награди и тринаестом платом – истиче Светлана Цвијић.
На инсистирање Радове кћерке Весне пред овогодишњу туристичку сезону обављено је детаљно реновирање Млечног ресторана. Сада је то још пријатнији кутак за потрошаче, повољнији је радни простор за запослене. И спољни изглед је много лепши.
Текст и фото: М.Андрић
