У бајинобаштанском ресторану Милошев конак,по обичају, атмосфера је увек лепа.Ипак,те прве суботње јулске вечери била је лепша од уобичајене, немерљиво прелепа. Било је то вече посвећено женском рукомету, вече на коме је промовисана кљига,“Женски рукомет у Бајиној Башти 1969-2010.година“,аутора Владисава Биљића. На промоцију дошло је педесетак некадашњих бајинобаштанских рукометашица и више спортских радника који су обављали разне клупске дужности. А на улазу у ресторан, као некад пред почетак тренинга, руклометашице је дочекивао њихов дугогодишњи тренер Спасоје Спале Илић, спортска легенда града на Дрини која круни десету деценију живота. Загрљаји, пољупци, сузе, подсећања на прошла времена са рукометних терена, али и ван њих, давали су посебну драж на промоцији, по многима, до сада најбоље књиге Владисава Биљића, који за себе рече да је пчелар,сликар,новинар…Аплаузи и речи хвале упућене њему најбоље потврђују да његов трогодишњи рад на писању монографије са 310 страна о бајинобаштанском женском рукомету није био узалудан. На њеним страницама предствљене су биографије и сећања 45 рукомерташица из разних генерација као и више спортских радника са посебном, свеукупном биографијом Спасоја Илића.Дат је преглед свега најважнијег што се збивало у женском бајинобаштанском рукомету од почетка па до његовог гашења.Ту су приче и извештаји о учешћима на такмичењима у лигама, куповима, на МОСИ.
-Три су разлога због којих сам решио да напишем и објавим ову књигу. Први се односи на моје интензивно дружење са легендом, бардом и неуморним спорсским радником, првим и дугогодишњим тренером рукометног клуба Хидроелектрана Спасојем Илићем.Ту је и моја лична љубав према овој грани спорта.Трећи разлог је мој осећај дубоког поштовања за девојке и жене које су уз своје свакодневне послове налазиле воље и снаге да се посвете рукомету. Иза клуба није остала никаква архива са подацима па сам морао уложити три године у прикупљаљу грађе из других извора. Књигу сам посветио Спасоју Илићу,човеку за кога волим да кажем де је за спорт у Бајиној Башти учинио више него све институције задужене за ту област -каже Владислав Биљић.
Од бајинобаштанских рукометашица најлепшу играчку каријеру имала је Наташа Дамљановић. Од РК Хидроелектрана стигла је до прволигашке сцене, државне репрезентације и вишегодишњег играња у иностранству.За њу њена клупска другарица Јасмина Петковић,на свечаности у Милошевом конаку, рече да је најсјајнији бисер у ђердану бајинобаштанског женског рукомета. -Изузетна ми је част и задовољство што сам са вама на промоцији ове монографије. Она није само збирка резултата, фотографија и успомена.Она је сведочанство о људима који су годинама градили темеље рукомета у нашем граду, о генерацијама које су оставиле неизбрисив траг љубави према спорту.Желим да се захвалим тренерима Гоци и Спалу јер су веровали у нас. Захвална сам мојим саиграчицама Зоки,Ћоби, Веки, Горици, Цаки,Тамари, Биљи,Заги, Гили, Вери,Налету,Јани…. Посебна захвалност Биљи Радовановић и аутору монографије Владисаву Биљићу који је успео да сачува овај део историје нашег града, да нас окупи.Нека ова књига буде трајни подсетник на све оне који су својим радом, талентом и љубављу исписивали историју рукомета у Бајиној Башти-истакла је Наташа Дамљановић. Из прве генерације рукометашица је Драгица Тодоровић Јелисавац. Он је истакла да јој је највише радости донела златна медаља са МОСИ у Вишеграду.
-Да није било нашег Спала,о овом се не би данас говорило, не бар на овај начин. Учио нас је рукомету, али још више и животу.Био си нам учитељ,родитељ,пријатељ и подршка у свему. Много ти хвала.Хвала и писцу књиге Владисаву Биљићу за уложен рад и доприносу да на овај начин остави сведочанство о једном спорту и времену у градићу из Подриња-вели Драгица Тодоровић Јелисавац. На овој свечаности била је и Лидија Стојкановић,селекторка женске фудбалске сениорске репрезентације Србије..
-Браћа су играла фудбал, а ја сам дошла у Рукометни клуб.Хидроелектрану. Била сам играчица у пољу,али и голман. Убрзо сам почела да тренирам упоредо и фудбал у ЖФК Максим из Бајине Баште. Определила сам се за фудбал,али кратко време у рукомету је оставило неизбрисив траг у мојој спортској каријери. Морала сам да дођем на промоцију где сам се срела са некадашњим клупским рукометашицама,тренером Спалом- рече Лидија Стојкановић. Прва рукометашца која је дошла са стране у РК Хидроелектрана била је Стојанка Стоја Опанчина, родом из Сјенице.
-У Бајиној Башти сам осетела једну дивну, здраву атмосферу, поштовање, гостољубивост и сестрински однос играчица.Више смо волеле да играмо рукомет, да се дружимо, певамо, више него хлеба да једемо. То ми је био најлепши период живота. Незабораван је наш Спале и његова супруга Рада код којих сам била као ћерка-казала је Стојанка Опанчина. Лепом вишесатном дружењу печат је дао и бенд Дрински сплавари.
Текст и фото: М.Андрић
Порука Спасоја Илића
ОБНОВИТЕ РАД ГРК ХИДРОЕЛЕКТРАНА
Са пуно емоција, сузних очију,често прекидан аплаузом, говорио је о књизи и рукуомету у Бајиној Башти Спасоје Илић. Захвалио се аутору монографије, играчицама,сарадницима.Бројне генерације прошле су кроз клуб.Пронели смо славу нашег града на такмичењима широм Србије и МОСИ. Нека иде на душу онима који су допринели да се клуб угаси.Моја порука је садашњој младој генерацији да нађе воље и снаге да угашени РК Хидроелектрана поново оживи-апелује Спасоје Илић.
