Корени и традиције породичног стабла
Одувек су породична или фамилијарна окупљања личила на мале, узбудљиве светковине и празнике и била предиван повод за обнављање неких старих и скоро заборављених успомена, за сећања и подсећања на претке и потомке, на оне којих више нема и на оне који тек долазе. Данас су та окупљања све ређа, догађају се само у неким посебним приликама… Зато и не чуди што се многи “рођаци”, ближи или даљи сродници никада не сретну и не упознају, међусобно не контактирају, забораве се, негде се изгуби она фамилијарна љубав и блискост…
Зато је и сабор Читаковића, велике и познате фамилије, који се догодио у Рогачици, био важан и значајан догађај. “Рођаци” су се окупили у ресторану “Код Пистаћа”, на раскршћу путева који воде ка Ужицу, Шапцу и Ваљеву. Дошло их је једва тридесетак, што је за овако велику фамилију заиста премало, али, ваљда је све тако у почетку… Следећи пут ће их бити знатно више… Били су ту Читаковићи који воде порекло од Милатовића из Својдруга, али и неколико њихових “презимењака” из Горњег Мушића код Мионице.
– Идеја за ово наше саборовање потекла је још прошле године када сам се случајно упознао са једним колегом из Горњег Мушића који има исто презиме. Читао сам раније да су се неки наши преци одавде из Својдруга селили тамо око Ваљева и Шапца, па сам одмах помислио да смо у неком далеком сродству. Нисмо то могли да утврдимо, али то у овом тренутку није ни важно. Ми сматрамо да смо рођаци, па тако и нека остане – каже Јеремија – Јешо Читаковић, који живи у Ужицу, али су му корени овде у подрињском Својдругу.
Мирослав из Бајине Баште је са супругом Миром пожурио да се претходног дана врати са мора како би на време стигао у Рогачицу. Он рече да је ипак очекивао масовнији одзив на овај састанак и да је “баш штета што то није тако”. Са некима се чуо телефоном. Нису могли да дођу јер су “заузети обавезама”, мада има и оних који нису били баш много заинтересовани. Читаковићи имају веома занимљиву историју и генеалогију у српском народу. Презиме су добили по Читаку, надимку њиховог далеког претка, што у старијем говору означава писменог човека, некога ко зна да чита, или има везе са турском речи за чистокрвног сељака. Једна велика фамилија са презименом Читаковић се населила у Горњем Мушићу код Мионице, а пореклом су из суседног села Команице. Њихов родоначелник Јован Читак је живео у осамнаестом веку, његов син је Петар Читак који је био српски сеоски кнез, писар и један од првих судија у време Првог српског устанка. Помиње се и у Мемоарима Проте Матеје Ненадовића као значајна личност тадашњег времена.
Друга, веома бројна и позната фамилија Читаковића је настала у Својдругу, селу у Средњем Подрињу. Према неким сасвим поузданим сазнањима, они потичу од Дробњака из Старе Херцеговине, а предак им је био у сродству са Милатовићима из Пиве. Крајем осамнаестог века у Својдруг су се у једној од тада бројних миграција доселили три брата: Милош познат по надимку Супур, Васиљ са надимком Џиврак и Теодосије – Читак. Они су родоначелници данас познатих својдрушких фамилија, Супуровића, Милошевића и Читаковића.
Теодосије је имао пет синова. Најстарији Јован је већ у првој половини деветнаестог века био власник једне од осам кафана у Рогачици и Својдругу, касније се бавио трговином што су наследили и његови потомци. О Зарији нема много података, по свему судећи он се одселио негде према Шапцу или Ваљеву. Јосиф није дуго живео, а његов син Остоја, и данас у колективном сећању познат као Читак Мали, из два брака ће створити веома бројну фамилију. Јеремија је био трговац у Ужицу, а најмлађи Филип се око 1865. године са целокупном породицом, три сина и три кћери, преселио у село Двориште, на обронцима Цера, јужно од Шапца. Сви синови Теодосија Читака су најпре имали презиме Теодосијевић, а негде око половине деветнаестог века све више су прихватали презиме Читаковић, што је остало све до данас. Њихових потомака данас највише има у Ужицу, Бајиној Башти, Ваљеву, Београду, најмање их је у Својдругу.
На сабор Читаковића у Рогачици дошао је из Горњег Мушића и Слободан, син Сретена Читаковића, једног од организатора оружаног устанка за време Другог светског рата у ваљевском крају, који је пре 12 година преминуо у својој 102. години, као један од најстаријих учесника НОР-а. Слободанов земљак Мићо Читаковић није крио задовољство што је напокон добио прилику да упозна своје “рођаке” из Својдруга. – Без обзира што досадашња сазнања кажу да вероватно нисмо у сродству, требало би и даље радити на истраживању породичног стабла и родослова. Ми имамо доста прецизан родослов, видим да то постоји и овде код вас. Можда ћемо се, ако наставимо даље да радимо, некада и приближити – каже Мићо. Мијодраг Читаковић, пензионер из Бајине Баште, некадашњи директор Дринско-лимских хидроелектрана, истиче да ово окупљање има посебан значај јер је то добра прилика за повезивање фамилије и за освежавање неких лепих и драгих успомена.
– Кад год сам раније у неким приликама сретао неког ко се презива Читаковић, сматрао сам га својим рођаком – каже Мијодраг. Најстарији учесник сабора у Рогачици био је Јован из Ужица, који је заједно са сином Драганом, са посебним задовољством изнео важне податке о својим потомцима и тако значајно допринео допуни породичног родослова. Улогу домаћина имао је Јеремија – Јешо Читаковић и његови најближи сродници из Својдруга и Рогачице: сестра Марија, мајка прослављене одбојкашице Весне Читаковић, и рођак Радосав. Иначе, Јеремијин унук Лука, најмлађи од свих присутних, носи име свог далеког претка и, бар за сада, је једини из те лозе који “продужава” презиме Читаковић.
Обрад Додић
