Радиша Стаменић – Сиско, спортиста за сва времена

СРЕБРНЕ МЕДАЉЕ СА ЗЛАТНИМ СЈАЈЕМ

Један од најсвестранијих спортиста из Бајине Баште, атлетичар у неколико дисциплина, познат и као аутомобилиста на многим рели такмичењима, Радиша Стаменић Сиско, остаће сасвим сигурно упамћен по свом необичном рекорду, који тешко да ће икада бити оборен. Он је спортиста са “најдужим стажом” по свом учешћу на МОСИ играма. Овај још увек витални осамдесетогодишњак, човек који се најчешће може срести на бајинобаштанским улицама, кога сви одреда радо поздрављају, добро се присећа да је на МОСИ играма први пут учествовао још давне 1968. године, тада као члан ужичке репрезентације. Две године касније прикључио се спортистима Бајине Баште који су те 1970. године имали своје прво учешће на МОСИ имали у Прибоју.

Од тада, више од три деценије, Сиско је скоро непрекидно везан за МОСИ, највећу аматерску спортску манифестацију на Балкану. Више од 20 пута је учествовао као такмичар у скоковима у вис и у даљ, понекад и у бацању кугле, али је највише успеха имао у бацању копља. Освојио је укупно 6 медаља, две сребрне и четири бронзане. Ове сребрне у бацању копља су му, како сам каже, и најдраже јер му се некако увек чинило да имају посебан, “златан сјај”. Пре 24 године, када је Бајина Башта по други пут била домаћин, Сиско је био најстарији такмичар на играма. Тада је, негде је и то остало записано, изјавио да му је то последње учешће на МОСИ. Није одржао реч, као такмичар се појавио и на наредним играма у Вишеграду, када се званично опростио од такмичарског дреса. Ипак, остао је и даље присутан на МОСИ играма, до данашњих дана, увек спреман да спортистима помогне својим саветима и искуством.

Спортисти из Бајине Баште су одувек достојно репрезентовали свој град на многим такмичењима као његови најбољи амбасадори. Спортски престиж и резултати били су, наравно, у првом плану, али не мање важан био је и фер-плеј, поштовање ривала и противника на спортском борилишту па се зато, врло често, догађало да “љути” противници са терена постану најбољи пријатељи. Радиша Стаменић Сиско истиче да су се у томе Бајинобаштани посебно истицали. Зато, како сам каже, никада није жалио што му је златна медаља увек некако измицала… – Презадовољан сам оним што сам постигао на спортском терену, нарочито својим резултатима на МОСИ играма – каже Сиско – За мене је најлепше и најважније било дружење и стицање правих пријатеља. Упознати и имати такве пријатеље, као што су, например, чувени дугопругаш Славко Кузмановић, или маратонка Оливера Јевтић, скакач у вис Драгослав Дивац, то је нешто што остаје заувек и што је сјајније од сваке медаље… Сиско је упознао све градове и вароши са “тромеђе” и није му лако да издвоји одакле је понео најлепше утиске. Ипак, посебно издваја Тјентиште, а онда и Беране где се камповало под шаторима. Узбудљиво је било и у Пријепољу, где је својим аутомобилом превозио спортисте од смештаја у Бродареву, да не закасне на такмичење, или у Новој Вароши, где је доста спортиста било смештено на Златару. Вишеград му је остао у лепој успомени, ту су Бајинобаштани по традицији постизали одличне резултате. – Чини ми се, ипак, да је Бајина Башта најбољи домаћин и организатор МОСИ игара, можда и зато што су сви спортски објекти и терени на доста малом простору, а смештајни капацитети доста близу. Колико знам, одавде сви носе прелепе утиске – истиче Сиско.

О. Додић