ТРАНСПОРТ ГРАЂЕ ВАЗДУШНОМ ПРУГОМ
Крајем деветнаестог века почела је интензивнија експлоатација дрвене и јапијарске грађе на Тари. Било је то време када је Србија била економски зависна од иностранства, посебно по питању увоза дрвног грађевинског материјала из Аустроугарске. Тада се наметнула и потреба за изградњу стругаре која би снизила цену овог материјала на домаћем тржишту. Београдска прометна банка је 1901. године обезбедила потребна средства, па је две године касније на обали Дунава је изграђена прва већа парна стругара у Краљевини Србији, која је до Првог светског рата константно проширивала своје капацитете. Банка је 1902. године добила од државе право на експлоатацију шума на Тари у близини реке Дервенте, Црном врху и Звијезди, а грађа је довођена сплавовима Дрином, Савом и Дунавом, до канала који је имала стругара у Београду. Канал у Београду је изграђен да би се грађа са сплавова лакше извлачила, јер је у почетку за извлачење коришћена воловска снага. И сечење се у почетку радило ручно, да би касније почеле да се користе моторне машине, а временом се увећавало и машинско постројење.
Транспорт грађе са Таре до Дрине био је веома отежан јер тарске шуме углавном леже на беспућу, на веома стрмим падинама, испресецана кланцима и клисурама. Тада је инжењер Милош Савчић дошао на идеју да уз помоћ немачких колега пројектује и изгради специјалну жичару. Прва етапа жичаре у дужини од 6 километара са падом од 800 метара изграђена је почетком 1908. године. Сав грађевински материјал и жица допремани су из Београда до Ужица, а потом су га рабаџије воловском запрегом, колима и саоницама, довлачили и лагеровали на ушћу Дервенте. Уз Дервенту и њен кањон жицу је преносило и до две стотине људи, све до Батуре, а инсталације су вучен са саоницама уз неопходно гурање због великог успона и тежине терета.
Пробијање два тунела је рађено у зимско доба. Између малог и великог тунела је постојао је размак од 400 метара изнад долине Дрине. Кроз кањон Дервенте пробијане су рупе на стенама и за њих везана жица. Радовима око подизања стубова и дизања жице руководио је немачки инжењер Венцл кога су мештани звали Војо Пречанин. Све је рађено под строгим надзором инжењера Савчића. Жица је, баш као “ваздушна пруга”, ишла од Крижевца у Растишту где је постављен механизам за окретање и вучу жице. Овде је изграђена и рампа за утовар вагона. Жица је даље ишла преко Пожара и Седаљке, па низ усек Дервенте, до Дрине. На заравни код Дрине постављен је и механизам за истовар као и гвоздена пруга за спуштање грађе у воду. Друга етапа жичаре до Предовог Крста била је дуга 3.860 метара и имала је успон од 380 метара. На Предовом Крсту је постављена механизација за окретање вучне жице и рампа за утовар грађе у жичане вагона. На ову рампу је довлачена грађа са ширег подручја Звезде, Црног Врха, Штуле, Бруснице и Јагоштице. Брзина товара који се кретао жичаром регулисана је хидрауличним регулатором за кочење, а товар се кретао услед сопствене тежине без погонске снаге. Одељак за експлоатацију шуме на Тари и начин на који је грађа допремана наводи се као пример рационалног савлађивања природних препрека. Стругара у Београду је убрзо постала једно од најуспешнијих дрвнопрерађивачких предузећа у земљи и запошљавала је између 120 и 280 радника. Захваљујући њој Србија је од увозника дрвне грађе, постала њен извозник.
Ко је био инжењер Милош Савчић, идејни творац и пројектант прве жичаре на Тари?
Рођен је у Свилајнцу 1865. године. Био је српски политичар, грађевински инжењер и предузетник, једно време и министар грађевина, градоначелник Београда, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији. Он је био један од најбогатијих Европљана свог времена. Упркос томе што је Милош Савчић био један од најбогатијих Срба свог времена, његово име се данас готово изгубило у историјској прашини. Овај изузетан предузетник, чија се имовина процењивала на импресивних 17 милијарди долара, оставио је неизбрисив печат не само кроз своје богатство већ и кроз поштен начин стицања истог. Савчић је био пример човека који је уложио у своју земљу и запошљавао десетине хиљада људи. Између два светска рата откупио је велике виноградарске поседе на Дедињу и отпочео изградњу елитног насеља. На том месту је његов зет, инжењер и индустријалац Александар Ацовић 1935. године изградио вилу која ће у историји послератне Југославије имати значајну улогу. То је она чувена “Ужичка 15”, која је дуго била Титова, а касније и Милошевићева резиденција. На том месту је данас и Кућа цвећа, где су сахрањени председник Тито и његова супруга. Милош Савчић је умро почетком марта 1941. године.
О. Додић
