Црква у осатском селу Црвици налази се на једном од најлепших места у Средњем Подрињу – сувој превлаци која раздваја поље на два дела: један са кога пуца поглед према Бајиној Башти све до огранака планине Таре, и други све до Кривог Вира, који затвара овај чаробни амфитеатар.
У порти цркве која је величине од скоро једног хектара откривени су праисторијски тумули, рецентни гробови пречника 4 до 20 метара који потичу из бронзаног или гвозденог доба и који сведоче да је овај крај био насељен од памтивека. У каснијим епохама потврде континуитета развоја духовног живота дају споменици разних божанстава и њихових култова, све до појаве хришћанства. Ту су и три храста, стара више од триста година, који симболизују Свето тројство и улепшавају црквену порту.
Храст је и код осатских Срба одувек био светиња
Познато је да су Осаћани, попут Римљана и старих Илира, имали посебан култ према храсту. „Храст је најпоштованије дрво у словенској култури јер симболизује снагу и мушко начело као место обављања религиских обреда. Храст заузима главно место у словенском дендорију, а у колерацији је са главним елементима других симболичких низова“. (Чајкановић, 1994; Д. Милосављевић: Осаћани – наслеђе генерацијског искуства, 2011).
Срби су храст сматрали за „цара дрвећа“. Он је имао низ култних функција које су се кроз векове спроводиле. Код Срба храст је поседовао карактер светости јер су се испод њега вршили различити обреди. Зато се верује да је храст код Срба и осталих Словена „својеврсна претеча храма“. Храст је и код осатских Срба одувек био светиња, дрво под којим су читане молитве, приношене жртве и качене иконе.
Тако је било кроз векове. Црвичани су неговали ова своја три храста као децу своју. Ни лист са њих нико убрати није смео. Одолевали су свим изазовима. Ни страни завојевачи нису их дирали, ни Турци, ни Аустријанци, Мађари, усташе…
И би тако све до почетка ове године, лета Господњег 2020.
Било је до сада честих смена свештенослужитеља у црвичкој цркви, али нико се ни усудити није смео ни да помисли да храстове треба сећи. Од јесени 2019. године на црвичку парохију стиже млад свештеник. Не прође ни шест месеци од тада, а он, уз „аминовање“ Црквеног одбора, посече један од три храста који, како рекосмо, чинише Свето тројство у духовном животу Осаћана.
У Осату и Црвици верује се да дрво има душу и да се зато никада не сече без разлога. Разлог за сечу овог горостаса пречника више од једног метра, према оценама стручњака за шуме, није никаквих било „јер дух који се налази у дрвету даје му живот“.
Цветко Петров Стојкановић
