Бајина Башта је одувек имала људе који су својим животом и делом оставили дубок траг у сећањима својих суграђана и читавог рачанског краја. Такав је био и Душан – Дуле Стаменић, који је заувек напустио своју чаршију и своје варошане, и отишао у незаборав. Остаће упамћен као човек доброг срца и племените душе, широког осмеха и пријатељског поздрава при сваком сусрету. Увек га је красио оптимизам и то га је издвајало од других, чинило га препознатљивим, вољеним у друштву. У сваком случају, био је то човек од кога се увек могло много научити. Чаршија га је препознавала и поштовала као човека који је изнад свега волео људе и пријатељства. Носио је особени лични печат правог варошког господина, изузетног става и опхођења, препуног свакодневног оптимизма и позитивне енергије. До последњег часа свог живота није га напустао ведар дух и урођени оптимизам кога је носио још од детињства.
Као човек који потиче из старе и познате бајинобаштанске породице, угледног трафиканта Николе, Дуле је био истински заљубљеник у свој град. Изузетно је познавао прошлост старе чаршије, радо је причао и преносио анегдоте о некадашњим чаршијским урбаним легендама, са пуно љубави за све њих. У његовим надахнутим причама могао се препознати и дух времена које пролази, и људска доброта, шум са дринских брзака, шапат са уличних корзоа, оно давно време када су се људи волели и поштовали. Био је омиљен и као радник „Слободе“ и касније, као успешан приватни предузетник, када се искрено трудио да помогне више другима него себи.
Волео је људе и људи су волели њега. Био је велики заљубљеник у спорт, фудбал пре свега, па се могао веома често срести на фудбалском стадиону у Лугу где је страствено навијао за своје љубимце. Иако се убрајао у најватреније присталице Партизана, у односима са навијачима најљућег ривала увек је налазио меру. Био је познат и као одличан шахиста, са необичним и духовитим потезима са којима је збуњивао много познатије противнике у међусобним мечевима.
Говорио је увек да је најважније сачувати чист образ, неокаљану душу и мирну савест, да треба бити поштен, вредан и одговоран, проналазити извор среће и у ситницама које живот значе, волети и бити несебичан, помагати људе у невољи. Томе је остао доследан до краја живота. Због његове несебичне доброте заслужио је вечно поштовање и сећање. Отишао је заувек, али је наставио да живи у срцима оних које је оставио и које је задужио својим добрим делима.
О. Додић
