ЗА ПОНОС И ПАМЋЕЊЕ
Четврта генерација Техничке школе из Титовог Ужица оставила је иза себе, несумњиво, дубок траг. Укупно, њих 121 у четири техничка одсека давне 1967. године положили су дипломске испите, а потом су се разишли на „све четири стране“, свако са својом судбином. О њима су недавно написали књигу др Милутин Ђуричић и Владан Николић, некадашњи ђаци те незаборавне генерације ужичких средњошколаца и подарили је својим школским другарима – „За понос и памћење“. Као издавачи књиге потписују се „Либеро“ МБ Златибор и аутори.
Након дипломирања, многи из ове генерације су се запослили у струци и постали окосница у развоју привреде читаве Западне Србије, па и шире. Неки су успешно завршили факултете и наставили рад у струци као инжењери, неки су завршили војне академије, а неки су се доказали као изузетни спортски или културни прегаоци. У овој генерацији било је и осам Бајинобаштана, од њих је чак троје стекло академски назив доктор наука. То су: др Милутин Ђуричић, др Петар Димитријевић и др Оливера Његошевић – Новитовић.
Аутори у првом делу дају живописну слику тадашњег Титовог Ужица. То је „град у коме смо учили и стасавали, где смо се први пут заљубили и искрено волели“. Иначе, за овај град ондашње средњошколце највише везују: Соколана, Велики Парк, Плажа и незаборавни Стари Град. Била су то омиљена састајалишта младих. Данас је то све друкчије… У другом делу књиге представљен је кратак историјат ужичке Техничке школе која је дуго важила за једну од најпрестижнијих у Србији. А онда су ту сећања на омиљене директоре и разредне старешине, на професоре, све то уз мноштво старих фотографија које буде сећања на једно време, на ђачко доба, ваљда најлепше „од колевке па до гроба“.
Највише простора аутори посвећују својим генерацијским друговима и другарицама. Сви су поређани по одсецима и одељењима, уз обавезне фотографије и биографије. Свако од њих је посебна прича, занимљива и узбудљива. Они су сасвим сигурно „увек знали више него што су говорили, примећивали више него што други мисле“. Такви су били за време школовања, највећи број њих је такав остао и до данашњих дана. О томе говоре и њихова сећања на „догодовштине из Техничке школе“, записане за незаборав.
ДРУЖЕЊА
Једна од најуспешнијих генерација које је до сада имала ужичка Техничка школа је своје дружење наставила и после дипломирања. Прво окупљање су имале на десетогодишњицу матуре, 1977. године, у хотелу „Тара“, а након тога дружење је настављено сваких пет година. У последње време то чине сваке године, последње суботе у јуну. Лепота тих дружења створила је и трајна и незаборавна пријатељства…
О. Додић
