ВЕЛИКИ КТИТОР ИЗ ОКЛЕЦА – Нови прилози за биографски зборник Рачанског краја

Освештење храма на Чукарици 1932. годинеОсвештање Храма на Чукарици 1932. годинеОсвештење храма на Чукарици 1932. године

 Већина данашњих становника Рачанског краја (бившег Среза рачанског среза) потиче од досељеника из Црне Горе и Старе Херцеговине, који су у ове крајеве стигли крајем 18. и у првој половини 19. века. Међу првим досељеницима били припадници братства Лаудана из племена Дробњаци, који су населили поседе бачевачких спахија Мехмед и Асан бега Јајић у Оклецу. Из патријахалних оклетачких задруга многи су, трбухом за крухом, преко Дебелог брда и Ваљева одселили се у равничарске, питомије крејеве и велике градове и тамо постали познати привредници, трговци, политичари, уметници, спортисти, добротвори, …

Пример једне такве задруге из Оклеца, по Попису становништва Среза рачанског 1863. године,  је задруга Јована, Петра Радосављавића,  унука Рада-Раке Лаудана, по коме је део Оклеца добио назив Радава. Његове потомке, који су остали у Оклецу, срећемо под презименом Петровић-Ракић, а они који су отишли у Београд узели су презиме пу оцу Јовану – Јовановић. Били су познати трговци свога времена, Раваило-Рајо у Оклецу, а Софроније и Митар у Београду.  У слици и речи евоцирамо успомене на неке од њих који ће бити обрађени у хроници села ОКЛЕТАЦ НА КРИВОЈ ДРИНИ. Сведочанство о њиховом пореклу  исписано је на породичном споменику Раваилу Петровићу, постављеном поред Дринског пута у Оклецу:

 

Породични спомен Раваила Раје Петровића трговца из Оклеца живи 74 год. Умре 9. августа 1927. године. Отац му

Породични спомен Раваила Раје Петровића трговца из Оклеца

Јован живи 65 година умре 14. децембра 1887. године. Мати Аница живи 78 година умре 8. фебруара 1900. г. Син Витор машин шлосер живео 19 г. Умре 20. маја 1904. Спомен подиже супруга Станија, браћа Софроније и Митар, синови Милорад, Витомир и Новак, унук Јован и остала породица

 Много већу славу и богатство од Раје стекла су његова млађа браћа Софроније и Митар. У младости су отишли у Београд где  су отворили мали дућан. Марљивим и упорним радом и добрим женидбама стекли су велики капитал и поверење трговачког еснафа.

софроније

Софроније, Јована Петровић-Ракић Јовановић (Оклетац, 1857 – Београд, 1839) трговац, као дечак отишао у Београд где постао виђен и успешан трговац. Уместо Петровић-Ракић, како су презиме задржали сродници који су остали у Оклецу, узео је презиме по оцу, Јовановић. Оженио се Катарином Тадић (1867 – 1905),  удовом Стевана Думића, са којом је имао ћерку Емилију. Емилија се удала за Стевана Саве Мићића, потомка рујанског сердара Јована Мићића, са којим је имала сина Јована. Јованов син је Стеван Мићић млађи, архитекта и директор Хералдичког клуба у Хекторовићевој 6 у Београду је ми доставио податке о њима у фотографије, које су сведочанство њихових животних дела.

 

 

Софроније Јовановић, зет Стеван Мићић, ћерка Емилија и њихова деца
Софроније Јовановић, зет Стеван Мићић, ћерка Емилија и њихова деца

Митар, Јована Петровић-Ракић Јовановић (Оклетац, 1863 – Београд, 1939) трговац и добротвор, са братом Софронијем отишао у Београд где постао познати трговац и ктитор храма Св. великомученика Георгија. Као и брат Софроније узео презиме по оцу Јовану. Оженио се ћерком познатог београдског трговца Светозара Рашића (1846 – 1905) Лепосавом (1879 – 1900). После рођења сина Љубомира Лепосава се разболела и умрла, а убрзо за њом отишао је и једногодишњи Љубомир (1899 – 1900). Из другог брака са Милицом добио је ћерку Јулијану (1904 – 1920). И Јулијана умире у цвету младости, у16. години живота. У знак сећања на своје двоје прерано преминуле деце, Митар се, јануара 1925. године,  обратио се српском патријарху Димитрију, са жељом да уступи земљиште за изградњу цркве на Чукарици. При томе је имао две изричите жеље: да храм буде посвећен светом великомученику Георгију – његовој крсној слави, и да се испод будућег храма налази његова породична гробница.

Митар

 

Писмо Митра Јовановића на првој страни Летописа Цркве Св. Великомученика Георгија на Чукарици

писмо

 

С обзиром да Чукарица, насељена радничким народом, није имала свој храм Митрова молба је уважена. Пројекат храма је урадио чувени руски архитетехта Василиј Михаилович Андросов, емигрант из Совјетске Русије и један од најплоднијих стваралаца у међуратној архитектури у области српског црквеног градитељства. Темељи храма су освештани маја 1928. године.

Црква је смештена на самом ободу брда над Савом и Старом Чукарицом. Градња је завршена 1932. године. Унутрашњост храма није фреско живописана, него је урађен складан молерај, који се утапао у спољашњу лепоту храма. Потпуној лепоти унутрашњости храма допринео је иконостас израђен у дуборезу у духу охридске дуборезачке школе, а дело је Нестора Алексијевића. На зидовима су иконе великих димензија, међу којима се посебно истиче икона Светог Николе, оригиналан рад руског сликара Колесникова.

Патријах Варнава са ктитором Митром Јовановићем приликом освештавања Цркве Светог Георгија
Патријарх Варнава са ктитором Митром Јовановићем приликом освештавања Цркве Светог Георгија

 Храм има основу у облику уписаног крста – тролиста  и грађен је у неовизантијском стилу. Елементи за његову градњу налазе се у нашим храмовима из средњег века, који су припадали моравској школи.

Освештење храма

Освештање Храма 1932. године

 Данас у оквиру Храма ради дечје обданиште Ђурђевак Предшколске установе Чукарица.

Из  ове знамените породице потиче и Милорад Петровић Ракић, ђак наредник и носилац Карађорђеве звезде. Сем записа на споменику крајпуташу у Оклецу, на коме је записано да је са братом Мирком подигао споменик стрицу Арсенију – познатом градитељу, нема података о његовом оцу Кости.

Милорад

 

Милорад, Косте Ракић-Петровић (Рогачица, 1893 – Плоче, Кајмакчалан, 1916), студент права, носилац Карађорђеве звезде. Као студент треће године права укључио се у Скопски ђачки батаљон 1300 каплара и био на двомесечној обуци. Наредбом Врховне команде произведен у чин каплара 2. новембра 1914. године, а у чин поднаредника 4. новембра 1914. године. Из ђачког батаљона распоређен је у 1. чету 4. батаљона 17. пешадијског пука. Учествовао је у борбама против Аустријанаца код Шапца. Касније, за време повлачења преко Албаније, унапређен је у чин потпоручника.

Слаб и изнурен стигао је на Крф. Иако болестан, чим су почеле борбе прикључио се својој јединици и са њом учествовао у јуришима на Кајмакчалан. Погинуо је 11. септембра 1916. и сахрањен на положају Плоче.

За храброст одликован је Карађорђевом звездом и Медаљом за храброст. Био је јединац и оставио је за собом стару самохрану мајку.

 

Митар Јосиповић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pin It on Pinterest