Необично теренско возило велике носивости, вучне снаге и путничког капацитета, већ годинама представља праву атракцију у Бајиној Башти. Ове године се навршава 80 година од како је овај „теренац“ произведен у америчкој фабрици као војно возило. Од 1982. године његов власник је Чедо Илић, пензионер и некадашњи општински инспектор рада, који све до ове године није имао никаквих проблема око регистрације свог љубимца. Сада се неочекивано умешала строга државна администрација, која није препознала чињеницу да је и сам град препознатљив по овом необичном возилу, па је тражила поштовање „прописа“ који нису дозвољавали регистрацију упркос беспрекорној техничкој исправности. Тек после дужег „натезања“ и прилагођавања неким новим условима, Чедин „Доџ“ је напокон регистрован, па ће тако и даље моћи да на себе скреће пажњу локалног становништва али и многобројних туриста које ће опет моћи да се „сликају“ са њим и да из варошице на Дрини понесу драгу успомену.
Нема никакве сумње да је „Доџ“ најстарије возило у Србији које се редовно региструје. До њега је Чедо дошао сасвим случајно. Наиме, ово возило је још 1961. године Слободан Пенезић Крцун из ратних резерви поклонио ужичкој „Ваљаоници бакра“, најпре није захтевало регистрацију а потом је први пут регистровано 1966. године. Само неколико година касније завршило је на отпаду у кругу фабрике где је „иза ограде“ у трави лежало пуних 14 година. Ту га је Чедо и видео први пут па га касније, после редовног отписа, и откупио. Четири године је трајала „репарација“ јер је возило било доста оштећено, а за делове је Чедо морао чак седам пута да иде у Грчку. Када је „теренац“ доведен у ред и 1986. године први пут поново регистрован, уведен је и у војну евиденцију.
„Доџ“ је већ прегрмео неколико ратова. Најпре је „ратовао“ у Другом светском рату, на афричком ратишту под командом савезничких војсковођа Монтгомерија и Патона против немачке „пустињске лисице“, генерала Ромела. Судбина је хтела да се као ратна резерва нађе и у југословенској војсци, а онда напокон стигне и у Бајину Башту.
Крајем прошлог века, „Доџ“ је поново морао у рат који је беснео на просторима Босне. Чедо је мобилисан у војску Републике Српске, а његово возило је искоришћено за потребе Скеланског батаљона. Заједно су прошли читав рат, препознавале су га све војне формације у Источној Босни. Прошли су по најтежим теренима и стигли чак до Дрвара и Оловских Лука. Приликом напада муслиманских снага на Факовиће, почетком октобра деведесет друге, „Доџ“ је био и озбиљно „рањен“, погођен је из противавионског митраљеза у десну страну кроз сувозачево седиште.
– Једном сам имао необичан сусрет са „страним посматрачима“ на Скеланском мосту. Зауставе они мене, питају за возило, а ја кажем једном од њих, иначе немачком држављанину, да је „Доџ“ учествовао на афричком ратишту и да је „победило њиховог генерала Ромела“. Био је изненађен тим податком, одмах је тражио да се мењамо, он мени „мерцедеса“ а ја њему „теренца“. Нисам пристао – каже Чедо Илић и додаје да је његов љубимац још увек у одличном стању. Има довољно делова за одржавање, па ће моћи да служи још најмање педесет година.
О. Додић
