Када животну битку изгубе они који су знали увек и сваког да ободре, да га огреју сунцем наде и вером у снагу човекову али и божију праведност, онда је прво осећање – неверица…Тако је некако било у васцелом братству уметника и љубитеља уметности, у Србији, па и шире, свуда где су стизале речи или слике Обрада Јовановића…Тако је било баш тог 26. фебруара ове године, када је престало да куца велико срце човека „задуженог за уметност“ не само Ужица, него и целог златиборског региона.
Рођен је 1949. у селу Мионица код Косјерића, Учитељску школу завршио 1969. у Ужицу, 1971. Вишу педагошку школу, одсек ликовног васпитања у Приштини, а 1977. Академију ликовних уметности, одсек сликарства, у Приштини. Магистрирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1992. у класи професора Момчила Антоновића. Један је од оснивача Учитељског факултета у Ужицу, чији је био редовни професор. Иницирао је и оснивање Уметничке школе у Ужицу, а био и њен први директор. Његове слике публика је могла да види на преко 100 изложби у земљи и иностранству, а део радова је поклонио Учитељском факултету.Учествовао је на преко 120 ликовних колонија и хуманитарних акција. Био је члан УЛУС-а од 1979.
Поводом Републичке смотре ликовног стваралаштва,2014. добија награду Министарства просвете, науке и технолошког развоја и УЛУС-а, као признање за изузетне резултате у остваривању и унапређивању ликовно-педагошке теорије и праксе у Србији.
Пре две године је ретроспективном изложбом у Ужицу обележио 40 година стваралаштва.
На Белој земљи је направио кућу и атеље, који је био својеврстан Обрадов храм и светиња, те импресивна галерија, којом је вратио дуг својој највећој љубави – сликарству…
Обрад Јовановић је често и радо долазио у Бајину Башту. Велико је било његово пријатељство и поштовање према нашем суграђанину, академском сликару Зорану Матићу.
Као председник УГ „Дрина етно арт“ успоставио сам са Обрадом сарадњу која је је врло брзо прерасла оквире официјелности. Он је увек радо долазио на све изложбе и смотре где су се појављивали уметници из нашег града. А стизао је свуда. Оно што га је одвајало од већине људи његовог реномеа и образовања је чињеница да је поштовао и ценио свачији рад, а посебну пажњу је посвећивао управо сликарима-аматерима…Тако је имао и велики респект према трајању и активизму бајинобаштанског удружења уметника, а неколико пута је са својим делима био и гост на изложбама у Бајиној Башти. На крају је радо прихватио и био један од виђених чланова истог.
Требало је бити присутан на смотрама и изложбама које је отварао Обрад Јовановић. Одмерен и отворен, оштар и правичан, расклапао је и демонтирао све проблеме са којима се сусреће култура и уметност у Србији, знао да натера на смех али и побуди тугу, изнад свега да подстакне на размишљање и улије веру у снагу оних обдарених божијим благословом креативности.
Стога му се овом приликом и последњи пут у име Удружења „Дрина етно арт“ и свих Бајинобаштана, бескрајно захваљујем на свему што је у ова тегобна времена урадио за културу и уметност. Празнину коју је оставио тешко можемо попунити, али можемо памтити све оне дубоке мисли, поруке и поуке којима нам је осветљавао време садашње и будуће…
Нека му је вечна слава и хвала.
Биљић Владисав, председник УГ“ДЕА“ Бајина Башта
